Moj komšija već nekoliko godina zaredom slavi Božić sam. Deca ne dolaze, supruga mu je preminula pre nekoliko godina. Sin je, nakon majčine smrti, otišao u inostranstvo, a ćerka živi u drugom gradu. Svako od njih ima svoj život, svoje porodice, i čak se ni ne sete oca.
Našem komšiji je napunilo 70 godina. On je veoma prijatna osoba i, uprkos svojim godinama, uvek pokušava da bude od koristi. Uvek pronađe pravi savet, jer ima veliko životno iskustvo iza sebe.
Naša deca obožavaju njegove priče i uvek rado odlaze kod njega u goste. Nakon smrti supruge, svakim danom sve više slabi. Žao mi je usamljenog deke kojeg deca ni ne pominju.
Moj suprug i ja se trudimo da mu pomognemo koliko možemo, makar svojim prisustvom, kako se ne bi osećao usamljeno. Deka Vova, sa suzama u očima, stalno spominje svoju decu, koje su mu sada zamenili stranci.
Poslednji put su deca dolazila na sahranu majke. Deka Vova ih je molio da ga povedu sa sobom, jer se sam ne snalazi. Oni su mu obećali da će često dolaziti i pomagati mu. Ali, niko se nije pojavio za sve ovo vreme. Ne razumem takvo ponašanje. Da li je moguće da im je toliko svejedno kako živi njihov otac?
To je ipak njihova najbliža osoba u životu. A ovog Božića, deka Vova se razboleo i ležao kod kuće. Moj suprug, deca i ja došli smo kod njega i proslavili taj dan zajedno.
Deka Vova je ponovo plakao i neprestano nam zahvaljivao na pomoći, jer ga bar neko nije zaboravio.
Sledećeg dana me je pozvao i rekao da će prepisati kuću na mene, jer mu mi pomažemo više nego njegova rođena deca, pa oni neće videti nasledstvo. Rekla sam mu da nam ništa ne treba, da mu pomažemo iz srca, bez ikakve koristi, ali deka Vova je već čvrsto odlučio.
Nama nije potrebna njegova imovina, imamo dovoljno svog! On je veoma dobar prema nama i svim dobrim ljudima, a tokom ovih godina postali smo mu nalik.
