Čak su i gosti počeli da se nerviraju. Odjednom je primetila da nedaleko od matične kancelarije stoji muškarac.
Za nekoliko minuta trebalo je da se održi venčanje u matičnoj kancelariji, a Ana je još uvek stajala ispred ogledala, diveći se svom izgledu. Zaista je izgledala prelepo u jednostavnoj beloj haljini, sa nežnom šminkom i kosom vezanom u slatku punđu. Pramenovi kose koji su uokvirivali njeno lice dodavali su nežnost njenom izgledu, a skromni nakit na rukama i vratu davao je posebnu eleganciju.
U matičnoj kancelariji Anu su čekali samo njeni rođaci, ali ona nije brinula, jer ju je Sergej unapred obavestio da će doći sa svojom porodicom. Tako je Ana čekala mladoženju 10 minuta, 20, 30… prošao je već ceo sat, a Sergeja nije bilo.
Ni on, ni njegova porodica nisu odgovarali na pozive. Ana je počela da plače. Odjednom je primetila muškarca u sakou, koji je stajao nedaleko od matične kancelarije. Potrčala je prema njemu, misleći da je to Sergej, ali to nije bio on… na sreću. Muškarac je upitao zašto Ana plače, i ona mu je sve ispričala.
Tada je neznanac kleknuo pred njom, rekavši da je i on imao sličnu situaciju: njegova devojka ga je ostavila na dan venčanja, i izgovorio iste reči:
— Ana, hoćeš li se udati za mene?
Ana nije dugo razmišljala, odmah je pristala, i za nekoliko minuta ušla je u matičnu kancelariju držeći se za ruku sa svojim novim poznanikom, ali sada već mladoženjom Aleksejem.
Neki dalji rođaci nisu ni primetili promenu, jer su mladi parovi imali zakazano venčanje u istom restoranu, samo u različitim salama. Roditelji mladenaca nisu se protivili. Prihvatili su izbor svoje dece, upoznali se i počelo je veselje.
Prošla je godina. Ana je bila trudna s blizancima. Šetali su ulicom sa Aleksejem, kada je Ana ugledala Sergeja. Nije se mnogo promenio, ali Ani je izgledao tako… neprivlačan, dosadan… ponižen. I Ana i Aleksej bili su zahvalni sudbini i svojim bivšima što su ih spojili, jer su tako pronašli pravu sreću.
