Pokažite mi osobu koja bi odbila besplatan stan u prestonici. Tačno – takvih ljudi nema. Od roditelja sam dobila dvosoban stan. Ne želim da ga izdajem bilo kome, jer ne znam u kakvom stanju će biti posle stanara. Ali ni bez nadzora ne želim da ga ostavim.
Moj sin sa snajom žive u iznajmljenom stanu već 4 godine. Venčali su se i iznajmili mali, jer štede za svoj. Stanovi u prestonici su jako skupi, kupovina kuće je proces koji nije samo komplikovan, već je, sa njihovom platom, gotovo nemoguć u narednih 20 godina.
Žele da uzmu stan na hipoteku, ali čak i za početni ulog potrebno je puno novca, a trenutno nisu ni polovinu od polovine uštedeli. Stan o kojem je reč je vrlo udoban i nalazi se u mirnom kraju.
U budućnosti bi mogli da puste dete da se igra u dvorištu i ne bi se plašili da će joj se nešto desiti. Predložila sam sinu i snaji da se presele tamo, a novac koji daju za kiriju neka odlože kako bi uštedeli za početni ulog. – Ne želim da živim u tom stanu i neću. Neka tvoja mama učini nešto dobro za nekog drugog.
Mi ćemo se snaći i kupićemo svoj, ne treba nam tuđe. Da sam želela da učinim nešto dobro, prenela bih stan na tebe, a ne da ga samo na neko vreme dajem, – vikala je snaja. To je govorila mom sinu, ali slučajno sam čula njihov razgovor.
Bila sam u šoku od reči snaje, jer je trebalo da se bori za ovaj stan svim silama, ali se ponašala vrlo nerazumno.
Nisam želela da se mešam u njihov razgovor, ali ni da insistiram na njihovom preseljenju više neću. Sutradan me je pozvao sin i rekao da će još da žive u iznajmljenom stanu.
Odmah sam shvatila da su to bile reči snaje, ali sam samo odgovorila da je to njihov izbor i da neću da insistiram. Učinila sam dobru stvar – a zauzvrat sam dobila nezahvalnost.
