Odmah nakon venčanja, moj muž i ja odlučili smo da želimo decu. Njegov posao je bio dobro plaćen. Živeli smo u trosobnom stanu koji je kupio još pre venčanja.
Prošlo je otprilike četiri godine, ali nisam mogla da zatrudnim. Tada sam odlučila da se prijavim u kliniku i obavim sve potrebne pretrage. Došla sam na pregled, odmah sam dala sve potrebne analize. Na sreću, svi moji strahovi nisu se obistinili. Počela sam da plačem od radosti kada mi je lekar rekao:
– Vi ste potpuno zdravi, a zatim je dodao: – Neka vaš muž dođe na pregled. Kada je muž došao s posla, odlučila sam da razgovaram s njim i sve mu ispričam. Mislila sam da će biti protiv toga da se podvrgne pregledu, ali on je pristao.
Uzeo je slobodan dan na poslu i sledećeg dana otišao u kliniku. Vratio se kući kasno noću. Izgledao je prilično loše. Na moje pitanje zašto nije odgovarao na moje telefonske pozive, odgovorio je da nije želeo da me uznemirava. Lekar je rekao da on ne može da ima decu.
Rešenje je bilo – uraditi IVF, ali muž je odbio tu proceduru. Nisam mogla da zaspim, i tokom noći mi je pala na pamet ideja da usvojimo dete.
Tokom doručka sam ispričala mužui svoju ideju, a on je rekao da treba da razmislimo. Želeli smo da prikrijemo usvojenje, pa smo otišli iz našeg grada na šest meseci. Moj muž je radio kao programer, pa je lako mogao da radi od kuće.
Počeli smo da pripremamo svu potrebnu dokumentaciju za usvojenje. Bili smo na sedmom nebu od sreće kada smo dobili pozitivan odgovor. Kasnije su nam rekli da, kada bude odbijen neko dete u porodilištu, odmah će nas obavestiti.
Mesec dana kasnije zazvonio je dugo očekivani telefon. Čestitali su nam i rekli da možemo da dođemo i pogledamo bebu. Nismo gubili ni trenutka. Moj muž i ja smo bili nervozni, jer je to bila mala beba. Medicinska sestra je izašla sa bebom. On je sladko spavao. Rekla je da će sada doneti još jednu bebu i da ćemo moći da izaberemo
. Ja sam odbila, rekla sam da uzimamo ovu. Bio je to dečko. Nježno me je pogledao i počeo da maše rukicama. Uzela sam ga u naručje i zagrlila. Prosto nisam mogla da opisujem te emocije koje sam tada osećala. Nazvali smo ga Bogdan. Već za nedelju dana smo se vratili kao kompletna porodica u naš rodni grad.
Prijemali smo čestitke i poklone od naših roditelja i prijatelja. Od tada sam se potpuno posvetila brigama o detetu. Tokom vikenda smo odlučili da se posvetimo malom: otišla sam po Bogdana u sobu, i onesvestila sam se. Muž je odmah pozvao hitnu pomoć. Stavili su me na ispitivanje. Muž je sa sinom došao kod mene u bolnicu. Kasnije mi je lekar rekao da nema razloga za brigu, da se ovako nešto dešava tokom toksikoze. – Koje toksikoze? – iznenađeno je upitao muž.
– Obična toksikoza – rekao je lekar i otišao. Jako smo se posvađali s mužem. Počeo je da me optužuje za neverstvo. Ja sam ga svim silama pokušavala uveriti da nisam bila neverna! – Kako nisi bila neverna? Prošle godine mi je lekar rekao da nikada neću moći da imam svoju decu.
Sledećeg dana je otišao u istu kliniku, gde mu je postavljen porazan dijagnoza, da bi ponovo obavio pretrage. Kada je moj Viktor dobio sve rezultate, postavio je lekaru pitanje: – Kako je ovo moglo da se desi? Tada ste mi rekli da sam neplodan.
– Gospodine Viktore, potrebno nam je nekoliko dana da detaljno proučimo vaše analize. Muž se vratio kući sa ogromnim buketom ruža i zlatnim prstenom. Izvinjavao se što mi odmah nije poverovao
. Pomirili smo se, a posle osam meseci dobili smo ćerku Dijanu. Nakon šest meseci, mužu su ponovo zakazali ispitivanje da se konačno uverimo da je sve u redu sa njim. Sada je našoj devojčici već 1,5 godina, a sin uskoro puni 3 godine.
Čekamo treće dete, ali ova trudnoća za mene ide prilično teško. U klinici su nam rekli da nismo prvi koji su usvojili dete, a zatim im se dogodilo ovakvo čudo. A vama se svidela ova priča?
