Ispostavilo se da smo Sergej i ja – ujak i nećak, i da nismo uopšte rođena deca našim roditeljima. Arina i Nazar su živeli zajedno već mnogo godina, ali nisu imali dece. Tada još nikakvi EKO “običnim ljudima” nisu radili, pa je jedini način da dobiju decu bilo usvojenje. Ali Arina i Nazar se kao da nisu mogli odlučiti, da nije bilo tog slučaja… Muž i žena su često išli u selo da pomognu roditeljima. Mama Orisi je radila u lokalnoj školi kao učitelj i često je pričala o svojim učenicima. Tako je i ovog puta, kada su deca došla, Olga Stepanovna počela da žali zbog svoje petnaestogodišnje učenice, Gale, koja je skoro trebalo da rodi, jer je otišla u letnji kamp i vratila se sa takvim “iznenađenjem”. A roditi gde, kad majka nije ništa bolja, hoće da se odrekne deteta čim ga rodi ta devojka. Arina i Nazar su se pogledali:
-Možda da uzmemo njeno dete?
Olga Stepanovna je razgovarala sa devojkom, koja je bila saglasna, više od toga, jako se obradovala toj mogućnosti. A uveče je u kuću učiteljke došla njena majka.
Divna, izgrebana žena izjavila je sa praga:
-A još jedno dete vam ne treba? Trogodišnje?
Arina i Nazar su se ponovo pogledali i pitali:
-A šta, još jedno postoji?
-Da, Vasylko, Galin brat… Pa, moj sin ispada. Dosadio mi je gore od gorke rotkve, hoću da ga dam u dom.
-Ne treba u dom. Dovedi ga, da ga pogledamo…
-Galya, pozovi Vasku!
Sestra s kruglim stomakom otvorila je vrata i gurnula dečka u sobu. Mali, mršavi, crvenokosi dečak gledao je velikim očima. Pa kako ga ne uzeti?! Nazar je uzeo dečaka u ruke i rekao, obraćajući se ženi:
-Kad ćeš da ideš da napišeš odricanje?
-Čekaj… hajde da se dogovorimo oko plaćanja… mi vama dvoje dece, a vi nama šta?
-Ah, ti kakva si! Da ste ga dali u dom, niko vam ništa ne bi platio, to je sigurno!
-Da, dobro… Pa dajte bar nešto…
-Dobro, platićemo vam, ali ne mnogo. I prvo ćemo da sredimo papire!
Kod kuće su se muž i žena već vraćali sa mnom, crvenokosim sinčićem, a mesec dana kasnije doveli su i „brata“, zvali su ga Sergej. Tako smo brat i ja odrasli mnogo godina, ne znajući da roditelji nisu naši rođeni, a između nas nismo bili ni braća, već ujak i nećak… Sve se razotkrilo tek kada je Sergejina majka, Galina, došla kod nas kući dvadeset godina kasnije. Roditelji su izašli da razgovaraju s tom ženom na hodniku, ali mi s bratom smo bili kod kuće i nešto čuli.
-Novca nam treba još, sa mamkom teško živimo…
-Galya, mi smo vam platili pre mnogo godina, a i dokumenta su nam sve sredila… Zašto bismo vam još plaćali?
-A zato da ne kažem dečacima da nisu vaša rođena!
Nećete da platite, saznaće sve!
-Dobro, koliko vam treba?
Izašli smo sa bratom na hodnik da oslobodimo roditelje od ove šefice šantaza:
-Ne treba, tata, neka kaže!
Galya je frknula, okrenula se i otišla, a s roditeljima smo imali ozbiljan razgovor. Tog večeri smo s bratom saznali ko smo mi zapravo.
Roditelji su se brinuli da će nešto da se menja u našoj porodici kad saznamo istinu. Ali mi smo, naprotiv, počeli još više da poštujemo te zlatne ljude koji su nas odgajali i pružili nam, kao rođenoj deci, sve najbolje! Naši roditelji su najbolji ljudi na svetu!
