Ćerka glasno psovala, po kući zvonio zvon. Zet je ćutao pored prozora. Verovatno se ljutio. Za stolom su sedeli unuci.
Njima nije jasno, šta su od bake želeli njeni rođeni sinovi. Ispostavilo se, tanjir nenamerno razbila, kada je kuhinju sređivala i sudove prala.
— To je skupo, — rekla joj je ćerka. — Ako se tako budeš ponašala, otići ćeš kod sinčića. Tamo će ti snaja reći, gde rakovi zimuju.
I tada ćeš imati razne napade.
Baka je to poslušala. Glavu je sagnula. A kada je ćerka bila dobra, iskrena, draga. Otrla je suzu baka. Obratila se Bogu:
— Učini, Gospode, sve tako, da ćerka draga, bude laka, a ne trnovita. Da cveta cvetovima. Sudbina sreće i blagostanja, da joj daš. Uzmi me k sebi, u svetla nebesa. Gde u raju ptice pevaju. Tišini je lepota. Šta sada da uzmu od mene? Svim smetam. Samo da završim čarape — molim i prosi.
Ćerka jako mrzne. Mrznu i unuci. Želim malo njih da ugrijem, do našeg rastanka. Napolju je mesec sijao, svako je mislio o svom.
Niko u kući nije cenio, što je baka tu. Pomolila se baka. Svim nežno se osmehnula. Ćerka će se pokajati, ali će biti već kasno, kasno…
