Za selo je to bila šokantna vest: brat Eve postao je njen muž. Komšije su se čak i nerado pozdravljale. Oni su spojili svoja dvorišta u jedno, ograđujući ih. Zajedno su obrađivali povrtnjak, bavili se domaćinstvom. Ali kada je Eva otišla u crkvu, njen život se zauvek promenio. Nekom sudbina dolazi lako i srećno, a nekome je životni put težak i trnovit, i teško je razumeti šta čeka koga.
Svoju majku Eva nije pamtila. Umrla je tokom porođaja. Otac Ivan je ostao sam sa malom ćerkom, jer nisu imali nikog od rodbine. Neki su savetovali da je daju u sirotište, ali Ivan nije hteo ni da čuje za to: Eva je bila jedina rođena krv, njegova Zvezdica i Nada
. Svakog dana dolazila im je njihova komšinica Marija, udovica koja je odgajala 13-godišnjeg sina. Donosila je večeru, okupala Evu, nahranila je; nosila je na rukama kad je plakala. Gledajući je plavetnim očicama, Eva je izgovorila prvu reč: „mama“.
Marija je zbunila. Zrak čudnog osećaja je prošao kroz svaku njenu ćeliju, a iz Ivanovih očiju su počele da padaju suze kao grašak. „Čuješ li, Marija? Ćerka te je nazvala mamom.
Zato budi njom.“ Toplo je pogledao u njene oči čekajući odgovor. „Još ćemo pričati. Hajde prvo da večeramo“, rekla je Marija, pocrvenevši. Bila je deset godina starija od Ivana. Ali nije samo to zabrinjavalo Mariju. Nije znala kako će sin Stepan da reaguje na ovu vest. Međutim, sin je rekao i razmislio kao odrasla osoba:
„Mi smo već davno porodica“. Spojili su svoja dvorišta u jedno, ograđujući ih. Zajedno su obrađivali povrtnjak, bavili se domaćinstvom, odgajali decu sa ljubavlju i poštovanjem jedno prema drugom.
Oči Marije su svetlele srećnim iskricama: niko ne bi pomislio da je starija od muža. Međutim, njihova tiha porodična sreća bila je kratkog trajanja. Jednom je Ivan nahranio konja, čeprkao mu gustu grivu. I nije se snašao, a pao je od udarca kopita. Oštar bol u stomaku je izazvao snažan krik iz njegovih grudi.
Na krik je izletela uplašena Marija i videla Ivana kako se grči od bola. Pozvala je „hitnu pomoć“. Tri dana su lekari borili za Ivanov život, ali ga nisu uspeli spasiti. U nepunih četrdeset godina Marija je ponovo ostala udovica. Stepan je upisao tehničku školu za građevinca.
„Tamo su im dali i dom, i obezbedili ishranu, što je sada bilo najvažnije, jer je Marija držala malu Evu u rukama. Stepan je sa stipendijom kupovao devojčici neki poklonić. Eva je trčala još izdaleka kad se pojavio u dvorištu. Jednom je Stepan doneo devojčici lutku. Eva, sedeći mu u krilu, rekla je: „Hvala, tata“. Nešto je puklo u Mariji kad je videla zbunjenost sina.
„Ne obraćaj pažnju. Eva je pre toga gledala album sa fotografijama svog tate. Pitala je gde je. Rekla sam da je otišao daleko. Možda je pronašla neku sličnost sa tobom. Ništa, zaboraviće…“ Ali Eva je i dalje zvala Stepana tatom.
Svi su se već navikli na to i nisu obraćali pažnju. Nakon završetka škole, Stepan je služio vojsku i vratio se kući odrasli, zategnuti, lep. Marija je čekala da dovede buduću ženu, ali prošla je godina za godinom, a Stepan kao da nije primetio devojke. Nije išao u klub. Sa posla – kući. Uvek je nešto pravio, prepravljao, obnavljao.
„Za Evu se trudim. Pogledaj kako lepa devojčica raste! Uskoro će dečaci dolaziti u kuću“, govorio je.
Jednog jesenjeg dana Marija je skupljala krompir na vrtu kada je iznenada izgubila svest. Opravdavala se umorom, ali sledećeg dana nije mogla da ustane iz kreveta. Mučila je mučnina, vrtelo joj se u glavi, noge nisu slušale. Stepan ju je odveo u okružnu polikliniku. Dijagnoza koju je doktor postavio njegovoj majci je bila šokantna: Mariji je tumor na mozgu. Svet se za Stepana zaustavio. Šta da radi, kako da postupi? „
Preporučio bih da je odvedete kući. Neka umre u rodnim zidovima“, rekao je lekar tužno. Marija je brzo opadala. Sve dane i dugačke besane noći, Eva nije odlazila od nje. Krila je plačljive oči, nije znala kako će živeti bez svoje drage, blage mame. Pred smrt, Marija je zamolila Evu da je ostavi nasamo sa Stepanom.
„Molim te, sine, nikada ne ostavljaj Evu. U stvari, vi ste strani jedno drugom, razumeš? I nikome joj neće biti tako dobro kao sa tobom. A tebi – sa njom…“, rekla je tihim glasom. Nakon sahrane, Stepan je sve češće razmišljao o rečima majke, pokušavao je da shvati njihov smisao i tek je tada shvatio – Marija ga je molila da oženi Evu. Ali da li je to moguće? On je za nju bio i brat i otac.
A sada treba da bude i muž? O, ne, on neće moći da ispuni poslednju majčinu molbu. Stepan je otišao u svoju kuću i već u njoj počeo da pomera sve po svom.“
„Eva nije razumela njega. Čime je zgrešila prema njemu, da je Stepan počeo da je izbegava? Nedostajao joj je njegov glas, veseli smeh, prijateljski razgovori. Jednom, nakon što je došao sa posla, skoro je onesvešćena kada je videla da se on od nje ogradio.
Jednog dana, direktor radnog gazdinstva, gde je Eva radila kao računovođa, dodelio joj je premiju. Kupila je šampanjac, tortu i otišla kod Stepana. Stala je na pragu. Tako lepa, sijajuća. „Da proslavimo moju prvu premiju, Stepane?“ rekla je.
Njene obraze su crvenile, srce je brže kucalo u grudima. Stepan je kao da se ukamenio. Očarano je gledao Evu i nije mogao da izgovori nijednu reč. Već nije sumnjao da je zaljubljen u nju. Ispada da je majka to osetila pred smrt? Napeta tišina je visila u vazduhu.
Pomogla je Eva. Preplićući reči sa dugim pauzama, pričala je o tome da možda to nije ispravno, društveno osudljivo, grešno, ali ona voli njega. I osim Stepana, nikog drugog joj nije bilo potrebno.
U nedelju je Eva otišla na ispovest. Sveštenik je, pažljivo je saslušavši, dao saglasnost za venčanje, jer po krvi, ona i Stepan – nisu rođaci. Tako je Stepan, kog je ona zvala i bratom i ocem, postao njen muž. Prošlo je trideset godina od tada.
Stepan i Eva su izrasli dvoje sinova, raduju se unucima. Ljudi su pričali razne stvari, ali oni su sigurni: ako ljubav živi u srcu, treba biti strpljiv i preći preko ljudskih predrasuda, sačuvati svoja osećanja.
Da ne bi izbledela s godinama. A još više, Stepan i Eva sada sigurno znaju: kako je to Bog već odredio, da majčinsko srce nikada ne greši, blagoslovljavajući svoje dete na svetlu sudbinu…“
