Jednom, pred vikend, pozvao sam svog prijatelja Evgena, želeo sam da ga pozovem zajedno sa njegovom ženom kod sebe na dachu – da ispečemo roštilj, da razgovaramo, da provedemo vreme u prijatnom društvu.
Evgen je rado prihvatio moj poziv, neko vreme smo na telefonu razgovarali o detaljima predstojeće posete, a onda, kada je razgovor bio završen, moj smartphone se zaglavio, kod prijatelja takođe telefon nije hteo da se isključi, i čuo sam kako razgovara sa svojom ženom o meni i mojoj porodici. Naši poznanici su nas komentarisali pristrasno, mene su zvali jelenom, a moju ženu majmunkom, našu kuću na selu su smatrali starom ruševinom.
Pored toga, kritikovali su nas što imamo četiri deteta, nazivajući nas glupima i neodgovornima (Evgen i njegova žena nisu imali decu). Potom su ti ljudi razmišljali šta da kupe jeftinije za sto, kako bi jeli “naopako”. Moja žena i ja smo bili šokirani onim što smo čuli, smatrali smo te ljude svojim prijateljima i nismo ni slutili šta oni zapravo misle o nama.
Prva misao bila je – da otkažemo sve zajedničke planove na dachi i da ne komuniciramo više sa tim “prijateljima”, ali, malo razmislivši, odlučili smo da ih naučimo lekciju i da pravimo kao da se ništa nije desilo, ostavljajući sve kako je bilo. Za vikend, kao što smo se dogovorili, Evgen i njegova žena su došli kod nas na dachu. Kada su videli našu decu, oboje su počeli da se smeše i da se ponašaju kao da obožavaju decu, svim svojim ponašanjem pokazujući kako vole decu. Nama je preostalo samo da se divimo licemerju tih ljudi.
– Zašto vi ne pravite decu? Kao da vas godine već stižu, ili imate problema sa zdravljem?
– Mi ne žurimo, želimo još malo da živimo za sebe.
– Dobro, priznajte iskreno, sigurno mislite da decu u naše vreme prave samo glupi i neodgovorni jelenci sa majmunima?
Čuvši ovu rečenicu, naši gosti su se iznenađeno pogledali, ali su ćutali. Evgen i njegova žena su doneli jeftine konzervirane ribe i kutiju bombona.
– Konzervirane ribe i bombone ste kupili na akciji u ATB-u? – pitao sam ih.
Evgen je promrmljao nešto nerazumljivo.
– Momci, nema veze, to je sve jasno, pametna štednja, vreme je sada takvo – rekao sam gostima, – ali i vi nas razumite, kuća nam se raspada, u vrtu ima dosta posla, potrebni su nam pomagači. Hajde, ovako – mi ćemo vam obezbediti sto, a vi ćete nam pomoći u kući.
Hajde, da vam pokažem gde čuvamo baštenske alatke.
Evgen i njegova žena su prvo pomislili da je to šala, ali nisam popuštao u svojoj ponudi da pomognu u kućnim poslovima, detaljno sam im objašnjavao koji je to posao. Istovremeno, ja sam se bavio pripremom roštilja, pokazujući im celim svojim izgledom da ne trebam pomoć Evgena.
Nakon što su malo razmislili, naši gosti su našli neku glupu izgovor i, pozivajući se na hitne obaveze, otišli su nazad u grad, ostavivši nas. Nisam shvatio da li su se setili da sam čuo njihov razgovor preko telefona, ali od tada se više nismo čuli.
