Za selo je to bila šokantna vest: Evin brat postao je njen muž. Komšije su ih čak i nevoljno pozdravljale.
Spojili su svoja dvorišta u jedno, ogradili ih. Zajedno su obrađivali baštu, brinuli se o domaćinstvu.
Ali kada je Eva otišla u crkvu, njen život se zauvek promenio.
Nekima sudbina donese lagodan i srećan život, dok je drugima put kroz život težak i trnovit. I nikada se ne može znati šta koga čeka.
Evina majka joj nije ostala u sećanju. Preminula je na porođaju. Otac Ivan ostao je sam sa malenom ćerkom, jer nikoga od rodbine nisu imali.
Neki su mu savetovali da devojčicu preda u dom za nezbrinutu decu, ali Ivan nije hteo ni da čuje za to: Eva je bila njegova jedina krv, njegova Zvezdica i Nada.
Svaki dan kod njih je svraćala komšinica Marija, udovica koja je odgajala trinaestogodišnjeg sina. Donosila im je večeru, kupala Evu, hranila je, nosila u rukama kada bi plakala.
Gledajući je plavim okicama, malena Eva izgovorila je svoju prvu reč: „Mama.“
Marija se zbunila. Talas neobičnog osećanja prožeo joj je celo telo, a iz Ivanovih očiju potekle su krupne suze.
„Čuješ li, Marija? Ćerka te je nazvala mamom.“
„Pa budi joj majka.“
Ivan ju je toplo pogledao u oči, čekajući njen odgovor.
„Još ćemo mi o tome pričati. Hajde da prvo večeramo“, rekla je Marija, zarumenjevši se.
Bila je deset godina starija od Ivana. Ali nije je brinulo samo to. Nije znala kako će njen sin Stepan prihvatiti ovu vest.
Međutim, sin je razmišljao i govorio kao odrasla osoba: „Mi smo ionako odavno porodica.“
Spojili su svoja dvorišta u jedno, ogradili ih. Zajedno su obrađivali baštu, brinuli se o domaćinstvu, odgajali decu s ljubavlju i poštovali jedno drugo.
Srećne iskrice sijale su iz Marijinih očiju – niko ne bi rekao da je starija od muža.
Ali njihova tiha porodična sreća nije dugo trajala.
Jednom, dok je napajao konja i češljao mu gustu grivu, Ivan nije ni stigao da se osvesti kada ga je životinjsko kopito snažno udarilo.
Oštar bol u stomaku izmamio mu je snažan krik iz grudi.
Na njegov vrisak iz kuće je izletela preplašena Marija i videla ga kako se grči od bola.
Pozvala je hitnu pomoć.
Tri dana su lekari pokušavali da spasu Ivana, ali nisu uspeli.
Marija je u svojoj nepunoj četrdesetoj godini po drugi put postala udovica.
Stepan je upisao zanatsku školu za građevinare.
Tamo su mu obezbedili i dom i ishranu, što je sada bilo veoma važno za njih, jer je Marija imala malu Evu na brizi.
Stepan je od svoje stipendije uvek kupovao neki poklončić za devojčicu.
Eva bi mu trčala u susret čim bi ga ugledala na kapiji dvorišta.
Jednom prilikom, Stepan joj je doneo lutku.
Eva mu je sela u krilo i rekla: „Hvala, tata.“
Nešto se slomilo u Mariji kada je videla sinovu zbunjenost.
„Ne obraćaj pažnju. Pre toga je gledala album sa očevim slikama. Pitala me gde je on. Rekla sam joj da je otišao daleko. Verovatno je u tebi pronašla neku sličnost. Ništa, zaboraviće…“
Ali Eva je i dalje zvala Stepana tatom.
Svi su se na to navikli i više nisu obraćali pažnju.
Nakon završetka škole, Stepan je služio vojsku i vratio se kući kao zreo, snažan i zgodan mladić.
Marija je očekivala da će dovesti snaju u kuću, ali godine su prolazile, a Stepan kao da nije primećivao devojke.
Nije odlazio u klubove.
S posla – pravo kući.
Stalno je nešto popravljao, prepravljao, obnavljao.
„Za Evu se trudim. Vidi kako lepotica raste! Uskoro će momci početi da dolaze u kuću“, govorio je.
Jednog jesenjeg dana, dok je Marija skupljala krompir u bašti, iznenada je izgubila svest.
Pripisivala je to umoru, ali sledećeg dana nije mogla da ustane iz kreveta.
Mučnina, vrtoglavica, noge je nisu slušale.
Stepan ju je odvezao u regionalnu kliniku.
Dijagnoza koju su lekari postavili njegovoj majci bila je šokantna – tumor na mozgu.
Svet se za Stepana zaustavio.
Šta da radi? Kako da postupi?
„Savetu bih vam da je odvedete kući. Neka poslednje dane provede u svojim zidovima“, rekao je lekar sa tugom.
Marija je kopnila pred njihovim očima.
Sve dane i duge neprospavane noći uz nju je bila Eva.
Skrivala je uplakane oči, nije znala kako će živeti bez svoje dobre, nežne majke.
Pred smrt, Marija je zamolila Evu da je ostavi nasamo sa Stepanom.
„Molim te, sine, nikada ne ostavljaj Evu. U stvarnosti, vi ste stranci, razumeš?
Ali s kim će joj biti bolje nego s tobom? A tebi – s njom…“, rekla je gotovo nečujnim glasom.
Nakon sahrane, Stepan je sve češće razmišljao o majčinim rečima, pokušavao da pronikne u njihov smisao, i tek tada je shvatio – Marija ga je molila da se oženi Evom.
Ali da li je to moguće?
Bio joj je i brat, i otac.
A sada treba da joj bude i muž?
O, ne, on ne može ispuniti majčinu poslednju želju.
Stepan se preselio u svoju kuću i počeo da je preuređuje po svom ukusu.
Eва nije razumela njega. Čime je kriva pred njim, da je Stepan počeo da je izbegava? Nedostajao joj je njegov glas, veseo smeh, prijateljski razgovori. Zamalo nije pala u nesvest kada je jednom, došavši s posla, videla da se on udaljio od nje.
Jednom je direktor sovhoza, gde je Еva radila kao računovođa, dodelio joj nagradu. Kupila je šampanjac, tortu i otišla do Stepana. Stala je na prag. Tako lepa, blistava.
„Proslavimo moju prvu nagradu, Stepane?“ – rekla je. Njeni obrazi su se zarumeneli, srce joj je jače zalupalo u grudima.
Stepan je kao skamenjen. Očarano je gledao Еvu i nije mogao da izgovori ni reč. Više nije sumnjao – zaljubio se u nju.
Znači, majka je to osetila pre smrti? Napeta tišina je visila u vazduhu.
Izvukla je Еva. Preplićući reči s dugim pauzama, govorila je da je možda to pogrešno, osuđujuće, grešno, ali ona ga voli. I osim Stepana, niko joj nije potreban.
U nedelju je Еva otišla na ispovest. Sveštenik, pažljivo je saslušavši, dao je saglasnost za venčanje, jer po krvi ona i Stepan nisu bili srodnici.
Tako je Stepan, koga je ona zvala i bratom i ocem, postao njen muž.
Prošlo je trideset godina od tada. Stepan i Еva odgajili su dva sina, raduju se unucima.
Ljudi su pričali svašta, ali oni su sigurni: ako ljubav živi u srcu, treba imati strpljenja, prevazići ljudske osude i umeti sačuvati svoja osećanja, da ne ugasnu s godinama.
A još su Stepan i Еva sada sasvim sigurni: tako je već od Boga određeno – majčinsko srce nikada ne greši kada blagosilja dete za svetlu sudbinu…
