Šta je strašnije reći mužu: da dolazi tašta ili da je izgubio posao? U mom slučaju, desilo se oboje – kako kažu, nesreća nikad ne dolazi sama.
Muža su otpustili s posla, a mi imamo hipoteku i malo dete, a i ja sam još u porodiljskom. Pokušava da me uteši, kaže da će, ako treba, raditi kao kurir, ali neće dozvoliti da gladujemo.
Još sam ga dodatno uznemirila jednom neprijatnom vešću: moja mama želi da dođe. Čim je čuo tu rečenicu, odmah mu je pozlilo.
– Ne, ni ne pomišljaj da je pustiš kod nas. Ja je nisam zvao u goste, ni ti je nisi zvala, pa neka ni ne dolazi. A ako ipak dođe, neka odsedne u hotelu. Ne nameravam da je hranim i trpim. Tvoja majka mi je već došla do guše – govorio je muž.
– Ma, šta ti je? Kako da joj kažem da je ne očekujemo? Samo će ostati nedelju dana, Maks, prestani, molim te. Znaš da će se uvrediti.
Mogu da ga razumem, i ovako mu je teško. Kad god mama dođe, počinje pravi haos. Ona je žena koja voli da zameri, uvek kaže ono što misli. Kad nam je došla na useljenje, jedva smo dočekali da ode. Svaki dan je napadala Maksima:
…časno dolazi kasno kući, čas ne posprema za sobom, čas dete ne drži kako treba.
– Tvoj Maksim je običan aljkavac. Zašto ne može da pospremi za sobom? A zašto dolazi kasno? Glupačo jedna, vara te pred tvojim očima, a ti trepćeš i veruješ njegovim opravdanjima! – govorila mi je mama.
Tada je bilo dobro što je Maksim odlazio rano ujutru i vraćao se kasno. Sa taštom se gotovo nije ni sretao. Ali sada je situacija drugačija. Ako ne nađe posao, moraće da sedi kod kuće licem u lice s njom. To ga izluđuje jer zna da mu mama neće dati mira – ni da spava, ni da jede u miru.
Ali ne mogu ni da odbijem majku. Osećam se loše jer ne znam kako da postupim.
