Mama je nedavno dolazila kod mene kući i mnogo me povredila svojim rečima. Rekla je da mi nemamo dom, već neki internat. Možda je u pravu, sa strane se bolje vidi. Njoj se ne sviđa moj muž. Dok je bila kod nas, non-stop mi je zujala u ušima.
– Evo, dolazi svaki dan do kasno u noć, gde je on sve to vreme bio?
– Mama, on radi u kancelariji. Završava kasno. Dok stigne kući, već je noć.
– Da, gde se to vidi da se tako kasno zadržavaju u kancelariji?
– Mama, to nije državna ustanova gde rade od 9 do 7. Ovde je sve drugačije.
– Ma šta drugačije? Ja ga ni vikendom ne vidim kod kuće.
– Mama, on ide na pecanje. To mu je hobi.
– Nedavno sam ga jedva naterala da izađe sa decom u šetnju. Bog mi je svedok, kao da sam ga poslala napolje sa tuđom decom! Kakvu je samo grimasu napravio!
– Mama, to ti se samo učinilo. On je jednostavno umoran od posla. A decu odgaja.
– Da, videla sam kako ih odgaja. Deca su se igrala, galamila. On je odlučio da ih nauči pameti – stavio ih u ćošak. Dobro je da ih nije išibao kaišem.
– Mama, nemoj preterivati.
Ljoša na to nije sposoban.
– Julija, na šta je on sposoban? Pa on kod kuće ništa ne radi! Koliko meseci su već pokvarena vrata na kuhinjskom elementu? Kad god se seti da treba da ode po šrafilicu kod svoje majke na drugi kraj grada, odmah odlaže za sledeću nedelju.
– Mama, sve je u redu. Ta vrata mi ne smetaju, čak ih i ne otvaram.
– Naravno, ja sam ih otvorila i umalo mi nisu pale na glavu. Verovatno ih namerno ne popravlja – čeka pravi trenutak.
– Mama, šta to pričaš? Ne izmišljaj.
– Julija, šta da izmišljam? Vi živite kao cimeri. Nema ni strasti, ni ljubavi. Ti si se fino smestila – on radi, obezbeđuje tebe i decu. Misliš da je to sreća?
– Mama, meni je s njim lepo i mirno. Volim Ljošu i ne planiram da ga napustim. A i gde bih išla s dvoje dece?
– Ti sedi, on će sam uskoro otići od tebe. To vam nije porodica, već neki internat. Dolazi samo da jede i spava.
S takvim mislima mama je otišla od mene. Možda je i u pravu. Ali ja volim Ljošu. Ipak, istina je da je strast nestala.
