U Sergeja Levickog je praznik. Veoma važan praznik. Danas mu je prvi dan u školi.
Mama je ispekla tortu. Tata je naduvao balone i na zid okačio plakat: „Čestitamo 1. septembar!“ Baka je stavila na sto novi globus – poklon za unuka. Svi su s nestrpljenjem čekali povratak prvaka i bili veoma uzbuđeni.
Vrata su se otvorila.
— Čestitamo! — radosno ga je dočekala cela porodica.
— Tata, znaš li šta sam danas saznao? Ispostavilo se da je moj deda Vasilij heroj!
Roditelji su se pogledali.
— Učiteljica nam je o tome pričala na prvom času. Deca su mi čak aplaudirala. A onda smo išli da vidimo njegovu sliku. Visila je na zidu. A zašto mi nikada nisi ništa rekao?
— Možda sam se plašio da ćeš se pohvaliti — promrmljao je otac zbunjeno. — Jer druga deca nemaju takvog heroja za dedu, a ti imaš. Ali, nemoj da se previše ponosiš time.
— Hajde da popijemo čaj s tortom! — brzo je promenila temu baka.
Svi su seli za sto i radosno ispitivali Sergeja o njegovom prvom školskom danu. Bilo je veselo i bučno.
Dan se završavao. Prvak se smirio. Otac se smračio i izašao u dvorište. Seo je na prag.
Selo u kojem je porodica Levickih živela od davnina nije bilo veliko. Svi su se međusobno poznavali. Kada je mali Aleksej imao oko deset godina, njegov otac Vasilij bio je jedan od najuglednijih ljudi u selu. Svi su ga voleli i poštovali.
Jednom se vraćao s zimskog pecanja. Led na reci još nije bio dovoljno čvrst. Primetio je dvojicu dečaka iz komšiluka kako se dave u polomljenom ledu. Bez razmišljanja, pojurio je ka njima. Jednog je odmah izvukao, ali je drugi potonuo pod led. Vasilij je zaronio i spasao ga. Jedva je i sam preživeo. Ribari koji su dolazili iza njega pomogli su mu da se izvuče. Posle toga se teško razboleo, ali je preživeo. Dobio je medalju i čak su mu dali vaučer za odmor na moru.
Za svoje sugrađane, otac Alekseja bio je ugledan, mudar i dobar čovek, uvek spreman da pomogne.
Ali kada bi se vrata kuće zatvorila za njim, postajao je potpuno druga osoba. Obična porodična večer uvek je prolazila po istom scenariju…
— Vi, lenčuge, — započinjao bi svoju besedu, — Aleksej, znaš li ti da je tvoj otac heroj? A ti, klipane, uradio si domaći? Donesi dnevnik i kaiš, da proverim.
— Vasilije, možda danas ne treba, — obično bi ga molila majka.
— Ćuti, rekao sam! Čoveka ću od njega napraviti.
Sve se završavalo batinama. Ali nije bilo toliko strašno: Aleksej se navikao. Najviše mu je bilo žao majke, jer je i ona često ispaštala zbog oca.
— Ne zastupaj svoje zveri, inače ćete oboje nadrljati. Meni ionako niko ništa ne može. Ja sam heroj!
Kada je Aleksej imao četrnaest godina, majka je nosila pod srcem brata. Otac je bio veoma nezadovoljan.
— Reši se tog tereta, — često je ponavljao.
— Vasilije, već je kasno, — pravdala se majka, — sam nisi hteo da me pustiš na pregled.
— Ako se još jedan džabalebaroš rodi, izbaciću ga kao mače!
Majka je zaplakala, otac se razbesneo i gurnuo je. Aleksej je pozvao hitnu pomoć. Njegov brat postao je anđeo.
— Šta vam se dogodilo? — ispitivao je lekara majku. — Ne bojte se, recite istinu.
— Ne, ne, popela sam se na krov šupe i pala, — rekla je majka.
Aleksej je bio veoma besan na oca.
Noću, kada su svi spavali, prišao je očevom krevetu. Dugo je gledao u njegovo usnulo lice, slušao miran dah. Osećao je da u njemu nema ljubavi prema ocu, a u duši se budilo neko čudno, teško, ljepljivo osećanje. Bes mu je stajao u grlu, želeo je da izađe napolje, ali ruka mu se nije podigla. Nije mogao.
U desetom razredu, oca su pozvali u školu. Govorio je pred decom, pričao o svom herojskom delu. Svi su mu aplaudirali.
— Aleksej, treba da budeš ponosan na svog oca. Tvoj tata je heroj! — divili su se učitelji i učenici. — Kakav divan čovek!
— Ponosan sam, — odgovorio je mladić.
Otac je iznenada preminuo. Na zboru u kolhozu, uhvatio se za bok i to je bilo to.
Ispratilo ga je celo selo. Bilo je vrlo svečano. Mnogo oproštajnih reči je izrečeno, a Aleksej i majka stajali su ćutke.
— Takav divan čovek je otišao, a žena i sin ni suzu nisu pustili, — šaputali su iza njihovih leđa.
— Možda u sebi drže tugu, proživljavaju bol, od jakih emocija tako biva, — neko ih je pokušao opravdati.
Nakon pominala, kada su se svi razišli, Aleksej i majka sakupili su sve stvari i fotografije oca i zakopali ih u dvorištu. Nikada više u njihovoj porodici nije se spominjao.
Aleksej je odrastao, kasno se oženio. Dobio je sina. Majka je bila presrećna. Volela je snahu i nikada je nije vređala, unuka je obožavala. Živeli su složno i u miru.
Vreme je izbrisalo sve one uspomene. Aleksej je uzdahnuo i ušao u kuću. Majka nije spavala. Zagrlila je sina.
— On je još mali, ne treba da zna, — tiho je prošaputala.
— Znam, mama.
Došao je drugi školski dan prvaka.
— Tata, hoćeš li mi pričati o dedi? — setio se Sergej.
— Tvoj deda i moj otac su heroji! Pričaću ti. Bio je veoma dobar. Mnogo smo ga voleli. Možeš biti ponosan na njega, — odlučno je odgovorio otac.
— A zašto mi ranije nisi pričao o njemu?
— Kada dragi ljudi odu zauvek, teško je govoriti o njima, zato nisam pričao, — odgovorio je otac.
— Da, Sergeju, — složila se baka.
