Odmah nakon venčanja, moj muž i ja smo odlučili da želimo decu. Njegov posao je bio odlično plaćen, a živeli smo u trosobnom stanu koji je kupio još pre braka.
Prošle su otprilike četiri godine, ali ja nikako nisam mogla da zatrudnim. Tada sam odlučila da se prijavim u kliniku i obavim pregled. Otišla sam na zakazani termin i odmah dala sve potrebne analize.
Na sreću, moje sumnje se nisu potvrdile. Počela sam plakati od sreće kada mi je lekar rekao:
— Vi ste potpuno zdravi.
Zatim je dodao:
— Neka i vaš muž dođe na pregled.
Kada je muž došao s posla, rešila sam da razgovaram s njim i sve mu ispričam. Mislila sam da će biti protiv pregleda, ali on se složio. Uzeo je slobodan dan na poslu i sutradan otišao u kliniku.
Vratio se kući kasno uveče. Izgledao je veoma loše.
Na moje pitanje zašto nije odgovarao na moje pozive, rekao je da nije želeo da me uznemiri.
Lekar mu je rekao da on ne može imati dece.
Rešenje je postojalo – mogli smo da uradimo vantelesnu oplodnju, ali moj muž je odbio tu proceduru.
Nisam mogla da spavam, i usred noći mi je pala na pamet ideja o usvajanju deteta.
Tokom doručka ispričala sam mužu o svojoj zamisli. Rekao je da treba da razmislimo.
Pošto smo želeli da sakrijemo usvajanje, preselili smo se iz našeg grada na pola godine. Moj muž je radio kao programer i lako je mogao raditi od kuće.
Počeli smo da prikupljamo svu potrebnu dokumentaciju za usvajanje. Bili smo presrećni kada smo dobili pozitivan odgovor. Rekli su nam da će nas odmah obavestiti kada se neko dete odrekne u porodilištu.
Mesec dana kasnije stigao je dugo očekivani poziv. Čestitali su nam i rekli da možemo doći i videti bebu.
Nismo gubili ni minut. Moj muž i ja smo bili uzbuđeni, jer je bila reč o sasvim malom detetu.
Medicinska sestra je izašla sa bebom u naručju. Slatko je spavao.
Rekla nam je da će uskoro doneti još jedno dete, kako bismo mogli da izaberemo.
Ja sam odmah odbila:
— Ne, uzimamo ovog.
Bio je to dečak. Nježno me pogledao i počeo da maše ručicama.
Uzela sam ga u naručje i snažno zagrlila.
Ja jednostavno nisam mogla opisati emocije koje sam osećala u tom trenutku.
Nazvali smo bebu Bogdan.
Već nakon nedelju dana vratili smo se u naš rodni grad kao prava porodica. Primali smo čestitke i poklone od rođaka i prijatelja.
Od tada sam se potpuno posvetila brizi o detetu.
Jednog vikenda odlučili smo da okupamo bebu. Otišla sam po Bogdana u sobu – i iznenada pala u nesvest.
Moj muž je odmah pozvao hitnu pomoć.
Odvezli su me u bolnicu na ispitivanja.
Muž i sin su došli da me posete.
Kasnije je lekar rekao mom mužu:
— Ništa strašno, to se dešava tokom toksikoze.
— Kakve toksikoze?! – zbunjeno je upitao moj muž.
— Obične trudnoćne toksikoze – odgovorio je lekar i otišao.
Moj muž i ja smo se žestoko posvađali. Počeo je da me optužuje za prevaru.
Pokušavala sam da ga ubedim iz sve snage da ga nisam prevarila!
— Kako nisi?! Prošle godine mi je lekar rekao da NIKADA neću moći da imam svoju decu!
Sledećeg dana otišao je u istu kliniku gde su mu postavili tu strašnu dijagnozu – da ponovo uradi sve analize.
Kada je moj Viktor dobio sve rezultate, postavio je lekaru pitanje:
— Kako se ovo moglo desiti? Tada ste mi rekli da sam sterilan.
— Gospodine Viktore, potrebno nam je nekoliko dana da detaljno proučimo vaše analize.
Čovek se vratio kući s ogromnim buketom ruža i zlatnim prstenčićem. Izvinjavao mi se što mi odmah nije poverovao. Pomirili smo se, a posle osam meseci rodila nam se ćerka Diana.
Posle pola godine, mužu su ponovo zakazali pregled kako bi se konačno uverili da je sve u redu. Sada naša ćerkica već ima 1,5 godinu, a sin će uskoro napuniti 3.
Čekamo treće dete, ali je ova trudnoća prilično teška za mene. U klinici su nam rekli da nismo prvi koji su usvojili dete i kojima se nakon toga desilo ovakvo čudo!
A da li vam se dopala priča?
