Ja sam jedina ćerka u porodici. Roditelji su mi uvek želeli bolju sudbinu, pa nisu odobravali moj izbor.
Udala sam se rano, sa 18 godina. Mama me je molila da ne žurim, da dobro razmislim, ali ostala sam pri svom i sada mnogo žalim.
Oko mene je uvek bilo mnogo finih momaka, dostojnih kandidata za muža. Ali ja sam izabrala Vasila.
Jednostavan momak, od onih koje svi vole, čak i bez ikakvog truda.
Ispratili smo ga u vojsku, a nakon njegovog povratka organizovali venčanje, jer sam već bila trudna.
Počeli smo da živimo sa njegovim roditeljima, koji takođe nisu bili oduševljeni ranim brakom i prinovom u porodici.
Ali kada se rodila unuka – kopija svekrve, potpuno su joj posvetili svu svoju ljubav i brigu.
Prema meni su se u novoj porodici odnosili hladno. Kod kuće, sa roditeljima, uprkos svoj poslu i brigama, osećala sam se srećnijom. A ovde je sve bilo tuđe. Niko mi nije davao ni minut odmora, čak ni unuka nisu vodili u šetnju. Na meni su bili i dete, i svi kućni poslovi. Želela sam bar malo podrške, jer sam još uvek bila veoma mlada.
Muž je radio na dva posla i kod kuće ga skoro nije bilo. Nije to bilo samo zbog posla – brzo mu je dosadio porodični život i moje stalne žalbe.
Umesto da pomaže, sve češće je nestajao sa prijateljima u garaži. Može se reći da sam se udala za roditelje Vasilja. Naš brak je pukao, i to jako. I onda, kao grom iz vedra neba, saznala sam da čekam drugo dete. Htela sam da kažem mužu, ali on me je preduhitrio.
– Hoću razvod. Shvatio sam da porodični život nije za mene – izjavio je.
Razvod, dvoje dece, i vratila sam se svojim roditeljima. Muž plaća malu alimentaciju. Roditelji su me primili, ali mi često prebacuju:
– Sama si sebi uništila život. Pa mi smo te upozoravali.
Možete li mi dati neki savet šta da radim dalje, kako da živim?
