Izgledalo je da sam bila srećna u braku. Ali nismo dugo živeli zajedno, muž me je napustio. Uzeo je sve naše ušteđevine za sopstveni stan i jednostavno pobegao od nas. Ostala sam sama u iznajmljenom stanu sa šestomesečnom ćerkom u rukama.
Ne znam kako, ali moja svekrva, koja je prva saznala za to, došla je kod mene u stan. Mislila sam da će sada početi da se svađa sa mnom, ali čim je prešla prag, zapovedila mi je:
— Spakuj svoje stvari, preselićeš se sa unukom kod mene.
Pokušala sam da odbijem – bilo mi je veoma neprijatno. Već nekoliko godina nismo živele u miru sa svekrvom. Nijedna od nas nikada nije čula nijednu lepu reč od one druge. Bile su samo stalne zamerke i uvrede.
A sada, kada je saznala za moju tešku situaciju, muževa majka se pokazala kao jedina osoba koja mi je pružila ruku pomoći. Čak mi je i moja rođena majka rekla da u njenoj kući sada nema mesta za mene i ćerku, jer se i sami guraju u skučenom prostoru.
Protiv toga bila je moja starija sestra, koja sa svojom decom stalno živi kod mame, a mama ceo život igra kako ona svira, uvek podržava njeno mišljenje.
— Hvala vam puno, Ljudmila Anatoljevna. Biću vam veoma zahvalna, – jedva sam izgovorila.
To je bio prvi put u mom životu da sam od srca rekla „hvala“ svojoj svekrvi. U tom trenutku, ona se pokazala kao jedina osoba na koju sam mogla da se oslonim.
— Ma, ostavi to! Vi mi niste tuđi, – rekla je i uzela svoju unuku iz mojih ruku.
— Hajdemo, lepotice. Mama neka spakuje vaše stvari, a mi joj nećemo smetati. Hoćeš da ideš kod bake da živiš, sunce moje? Naravno da hoćeš. Baka će ti pričati bajke pred spavanje, ići s tobom u šetnje, plešće ti tvoje pahuljaste kikice.
Slušajući nežne reči svekrve, nisam mogla da verujem svojim ušima. Ona je uvek govorila da dete nije od njenog sina i da neće ni prići mom „kopiletu“.
Brzo sam spakovala sve svoje stvari koje su bile u stanu i te večeri smo se preselile kod svekrve. Ljudmila Anatolijevna nam je oslobodila svoju najveću sobu, a sama se preselila u malu. Treptala sam iznenađeno – najmanje dobrote sam očekivala baš od ove žene. A svekrva mi je rekla:
— Zašto me tako gledaš? Detetu treba prostor, uskoro će početi da puzi po celom stanu. A meni ne treba puno mesta. Smeštajte se, večera će biti za sat vremena. Sad ću nešto ukusno da pripremim.
Za večeru mi je ponudila bareno povrće i kuvano meso, uz reči:
— Ti ipak dojiš ćerku. Naravno, ako želiš, mogu nešto da ispržim. Ali dijetalna hrana je bolja za dete. Ti odluči.
U frižideru je stajala cela polica teglica sa različitom dečjom hranom.
— Verovatno je već vreme da počnemo da dohranjujemo našu lepoticu, šta misliš? Ako ti ovaj izbor ne odgovara, kupićemo nešto drugo.
— Samo mi reci, nemoj da se ustručavaš – nasmešila mi se svekrva.
Tu više nisam mogla da izdržim i rasplakala sam se. Njena dobrota bila je toliko neočekivana da me je dirnula do same duše.
O meni i mojoj ćerki niko nikada nije brinuo kao ova žena, koju sam oduvek smatrala svojim najvećim neprijateljem. Čak ni njenom ocu nije bila potrebna. Moji rođeni su nas takođe odbacili, a još su bili i nezadovoljni što sam ih pitala da ostanem kod njih.
Svekrva me je zagrlila:
— Hajde, smiri se, draga, nema potrebe. Muškarci su svi takvi – nepouzdani. Mog Mikolu, tog tvog nesposobnog muža, i ja sam sama odgajila. Njegov otac me je ostavio samu sa detetom i pobegao s drugom ženom, kada je Mikoli bilo samo devet meseci.
— Nikada neću dozvoliti da i moja unuka odrasta na isti način.
— Eto, isplakala si se i dosta je, – rekla je odlučno.
Saberi se! Sada si najpotrebnija svojoj ćerki, baš sada, kao nikada pre.
Nisam mogla da se smirim i još deset minuta sam plakala, objašnjavajući svekrvi da od nje nikada nisam očekivala toliku dobrotu, i još jednom joj iskreno zahvalila:
— Hvala vam puno, od srca, Ljudmila Anatolijevna. Da nije vas, ne znam kuda bismo ćerka i ja otišle, jer sam bez posla i nemam ni za koru hleba.
— Smiri se, molim te, sve će biti u redu. Sama sam kriva – odgojila sam sina koji je potpuno neodgovoran. Sada ću ispravljati njegove greške koliko mogu, pomoći ću vam na svaki način. Hajde sada, idi da spavaš. Jutro je pametnije od večeri, kako kažu ljudi.
Kada je ćerka napunila godinu dana, proslavile smo njen rođendan nas tri: ja, ćerka i Ljudmila Anatolijevna – naša voljena baka i anđeo čuvar.
Dok je ćerka spavala popodne, sedele smo u kuhinji, pile čaj i jele tortu, kada je zazvonilo zvono na vratima.
Ljudmila Anatolijevna je otišla da otvori.
— Mama, upoznaj se: ovo je Natalija. Natalija, ovo je moja draga mama, Ljudmila Anatolijevna. Mama, želimo da te zamolimo da nas primiš da živimo ovde pola godine. Trenutno mi ne ide baš najbolje sa poslom, ne možemo više da priuštimo kiriju, moramo malo da uštedimo.
Čuvši glas svog muža, cela sam se stresla. Počela sam da se brinem da će ih svekrva pustiti unutra, a nas s ćerkom zamoliti da napustimo stan. Oči su mi se odmah napunile suzama pri samoj pomisli na to.
— Gubite se odavde, oboje, napustite moj stan! I brzo skloni tu svoju devojku!
— Ženu s novorođenčetom si opljačkao i ostavio bez prebijene pare u tuđem stanu, a nisi se zapitao od čega će živeti, šta će raditi?! E, evo ti kazna za to!
— Hajde, nestanite, bezdušnici! – rekla je odlučno, ne ostavljajući im ni najmanju šansu da uđu.
A ti, Natalija, dobro pazi: neka te Bog sačuva da te i tebe ostavi bez dinara u džepu, ili možda i s malim detetom.
Shvatila sam koliko sam se prevarila u vezi sa svojom svekrvom i sada me je sramota zbog one besmislene netrpeljivosti. Moja svekrva mi je postala ne samo druga majka, već prva.
Ljudmila Anatolijevna i ja smo u slozi i ljubavi živele pod istim krovom skoro sedam godina, dok se nisam ponovo udala.
Moj sadašnji muž je divan čovek i voli moju ćerku kao svoju rođenu. Na mom venčanju, moja svekrva je zauzela počasno mesto majke neveste.
Moja ćerka sada ide u školu, a moj mlađi sin uskoro će doći na svet. Ljudmila Anatolijevna s velikim nestrpljenjem čeka rođenje unuka. Kaže da ga već sada mnogo voli.
Želim svojoj svekrvi zdravlje i sreću. Tako je jedna potpuno strana osoba postala moja majka.
