Ćerka moja sa svojim mužem pre dve godine uzeli su novogradnju na kredit. Stan je bio u sirovom stanju, a za sedam meseci trebalo je da se rodi moj unuk.
Deca su na brzinu uradila renoviranje kako bi se što pre uselili, postavili su sve što je bilo neophodno. Dečija soba je bila spremna, kuhinja sastavljena, plus još i njihova spavaća soba. I to je bilo sve.
Sve ostalo već drugu godinu stoji nedovršeno. Sve je zaključano u drugoj sobi. Ulaz u tu sobu strogo je zabranjen, ne samo za dete, već i za sve ostale. Tamo stoji nesastavljen nameštaj, plus još farba i tapete. Sve to miriše na vlagu i prašinu.
U kući je dete, i ono sve to udiše. Moj unuk raste, a tapete u dnevnoj sobi, koje nisu do kraja zalepljene, ili crta po njima ili ih cepa. Dete.
Roditelji ga ne grde. A zašto bi? Ionako će sada morati da rade renoviranje svuda.
Ćerka moja dve godine je molila svog muža da završi renoviranje. On je vešt čovek, samo lenj. Dve godine nije išao na odmor, dok mu žena nije napravila skandal. On je inače nije normalno razumeo, obavezno je trebalo viknuti.
Uzeo je nedelju dana odmora. Svaki dan je išao da kupuje alat, materijal. Uveče je dolazio, gledao snimke na internetu „kako pravilno raditi renoviranje“. Na kraju – bez rezultata. Ništa nije uradio.
Ulazim ja poslednjeg dana njegovog odmora, a on spava među tim građevinskim materijalima. Šta da mu kažem? Ništa, šta bih mu rekla, ko sam ja njemu? Niko.
Zet ni radnike ne može da angažuje, ni sam da završi taj renoviranje. A radi samo do šest. Pa dobro, umorio se na poslu, došao, legao da spava – jednom, drugi put. Ali jednom nedeljno bar može da posveti vreme renoviranju.
Dobro, ako za nedelju dana nisi stigao da završiš, barem jednom nedeljno nešto uradi, makar za vikend. Ne možeš tako sve ostaviti.
Šteta što mog muža nema. On bi odavno sve završio za ćerku u njihovom stanu. Nije teško, samo je u pitanju – lenjost.
