— Pa, pogledaj se. Kako živiš?! Iznajmljuješ sobu u zajedničkom stanu, pereš podove na tri mesta za pravu siću. A bila si prva na kursu! I po uspehu i po lepoti! Čak i sada bi svaku fotomodelku nadmašila. Trebalo bi da daš ćerku u sirotište i sama nađeš pristojan posao. Svaka firma bi te rado primila. Kupila bi stan, udala se. A ovako ćeš ceo život provesti u ovoj rupi! – govorila je Galina svojoj prijateljici.
— Šta to pričaš? Nikada. Živim zbog nje. Bez nje mi ovaj svet nije drag — odgovorila joj je Ana.
Dok su razgovarale, žene su izašle iz stana. Galina je krenula kući, a Ana u supermarket da pere podove. Nisu ni slutile da je mala Sonja, koju je majka stavila na spavanje, čula ceo razgovor.
„Znači, mama je nesrećna zbog mene?!“, pomislila je petogodišnja devojčica, ustala, obukla se, uzela lutku i u suzama istrčala iz kuće…
— Kuda juri ovakav anđelčić? — Sonja je iz sve snage udarila u muškarca koji je čučao.
— A ko ste vi? — upitala je jecajući.
— Prolaznik. Zainteresovalo me kuda ide mala princeza u ovo doba. Hajde, priznaj — rekao je, uzeo je u naručje i krenuo ka letnjem kafiću.
Dok su hodali, a kasnije i dok su jeli picu, devojčica mu je ispričala razgovor koji je čula. Čovek je pio kafu i pažljivo je slušao.
— Znači, ako nestanem, mama će biti srećna — završila je svoju priču.
— Kako te mama zove?
— Ćerko, Sunece moje.
— Ona te mnogo voli?
— Da, mama me voli.
— A sada zamisli, vrati se ona kući, a tebe nema. Mnogo bi tugovala. Mogla bi da se razboli od tuge. Možda se nikada ne bi oporavila. Želiš li takvu sreću za svoju mamu?
— Ne. Ne želim joj to.
— Onda hajdemo, ja ću te odvesti…
Ušli su u policijsku stanicu.
— Ćerko! Sunece moje! Neću više raditi noću. Smisliću nešto drugo!
— Smislićemo zajedno — rekao je čovek koji je doveo Sonju…
Sedam godina kasnije:
— Zbogom, tata, mnogo te volim! Ti si najbolji! Kako je divno što sam tada udarila baš u tebe! — rekla je dvanaestogodišnja Sonja, zagrlila svog oca na rastanku i izašla iz kola, krećući ka školi.
