Toma, probijajući se kroz sneg, išla je ka grobu svog muža. Otvorila je malu ogradu i pogledala u njegov portret. Njegove oči bile su tužne, a uglovi usana blago podignuti, kao da će se svakog trenutka nasmejati. Kao da se raduje onome ko je došao kod njega.
Ali na grobu su ležale sveže karanfili. Bilo je to čudno, jer su muževi roditelji obično zvali da zajedno dođu na groblje. Mada, možda su to bili njegovi prijatelji.
Malo kasnije, ka grobu je prišla mlada devojka s malim detetom.
– Tamara, zdravo. Izvinite na direktnosti, ali ja sam ljubavnica vašeg muža. Razišli smo se još pre one strašne nesreće u kojoj je on poginuo. Nije znao za dete. Ovo je njegovo dete, zove se kao i on – Kostja, ima dve godine. Verujte mi, on je voleo samo vas…
– Šta… Kako se usuđujete? Šta uopšte želite od mene?
– Tamara, molim vas, saslušajte me. Uzmite Kostju kod sebe… Meni nije ostalo još mnogo, lekari su mi dali samo nekoliko meseci. Više ne znam kome da se obratim.
Imam vaš broj, zapisala sam ga iz njegovog telefona dok je spavao. Za svaki slučaj. Ali pomislila sam da je bolje da vam kažem istinu.
Tamara se sledila. Pomešana osećanja su je obuzela – saznanje da ju je muž varao, dete koje je sada stajalo pred njom, i činjenica da ljubavnica uskoro umire. Nije mogla da izdrži – pobegla je s groblja, sela u auto i odvezla se kući.
Mesec dana kasnije, pozvala ju je starija žena drhtavim glasom i saopštila joj da je ljubavnica njenog muža preminula. Bila je njena majka i molila je da dođe po Kostju.
Tamara je shvatila – dete ni za šta nije krivo
Tim pre što je on polubrat Serjože, sina kojeg je Tamara imala sa svojim mužem. Bilo bi strašno da dozvoli da brat njenog sina završi u sirotištu.
Toma je krenula. Kada je ušla u stan, primetila je da je starica bila u veoma lošem stanju – verovatno joj nije ostalo još mnogo vremena. Bilo je jasno da više nije u stanju da brine o dvogodišnjem dečaku. A Kostja… Bio je prava kopija svog oca.
Tamara ga je podigla u naručje. Bio je miran. Spakovala je njegove stvari, dokumente i odvela ga kući.
U početku joj je bilo teško da boravi pored tog deteta. Kostja je čak jednom namerno prosuo kašu. Tamara se iznervirala i počela da viče na njega.
Tada je dečak prišao, oči su mu zasuzile.
– Nemoj da vičeš, mama… – rekao je tihim glasom.
Tamara je uzela Kostju u naručje i čvrsto ga pritisnula uz sebe.
Nema tuđih sinova.
