Imamo svoj vlastiti biznis, naš sin ima deset godina, nažalost, ne može se kretati samostalno, samo u invalidskim kolicima. Kolja je izuzetno razvijen dečko, a doktori daju šansu za izlečenje, ali njemu je potrebna stalna briga, a mi sa mužem radimo i ne možemo uvek biti tu.
Zato smo odlučili da angažujemo dadilju za sina, već više od mesec dana smo tražili odgovarajući kandidat, ali niko nas nije zadovoljavao.
Živeli smo u obilju, dvokatna kuća je uvek bila čista i tražili smo osobu koja bi pomogla ne samo sa sinom, već i sa kućanskim poslovima.
Da, na neko vreme smo zamolili rođaku da pazi na Nikolu dok smo mi na poslu, ali žena nije mogla raditi duži period. Jednog dana, vraćajući se s posla, videli smo stariju ženu na stanici ispred naše kuće. Bilo je snežno, a jadnica je sedela na hladnom i drhtala.
Čovek je predložio da stanemo i odvezemo nepoznatu ženu, ljubazno sam pristala. Izašli smo iz auta i videli su plačene oči žene. — Dobro jutro. Poslednji autobus je već otišao, bespotrebno ste tu, samo se smrzavate, — rekao je čovek. – Sine, ja ne čekam autobus, samo nemam gde da idem… Ćerka me je izbacila iz kuće, a stariji sin je otišao na zaradu, njegova žena me ne voli i čak ne želi da me vidi.
Više ništa ne čekam, samo sedim i razmišljam šta sam to zaslužila da me ovako tretiraju moja deca. Mi smo se pogledali i tiho odlučili da dovedemo nepoznatu ženu kod nas, iz nekog razloga nam je odmah ulila poverenje.
— Znate šta, vi ste već čekali — pozivamo vas kod nas, imamo mnogo mesta u kući, i baš tražimo dadilju za našeg sina, on je u invalidskim kolicima, treba mu briga, a i oko kuće ćemo vam pomoći, — rekla sam.
Baka je pogledala nas dobrim pogledom i predstavila se kao Nina Petrovna. Na putu do naše kuće baka Nina je pričala da je sama podigla dvoje dece i stavila ih na noge.
Starija ćerka se rano udala i rodila joj tri unuka, njen muž nikada nije voleo svekrvu i uvek se svađao sa ženom zbog nje. Sin bake Nine je našao ženu koja je odmah postala glava porodice, nije volela muža majku i nije dozvoljavala da se viđa sa njom.
Poslednja godina za penzionerku bila je teška, jer je otišla da živi kod ćerke, a njen muž je vređao ženu, gledao je popreko i govorio da ih samo jede. Jutros baka Nina nije izdržala, kada su ćerka i zet napali na nju i počeli je optuživati za sve njihove nesreće, izbacili su je iz kuće. Bilo mi je žao žene, jer sam videla da ima dobro srce.
Naš Kolja je odmah uspostavio dobar odnos sa bakom Ninom, ona je nekada radila kao učiteljica matematike, tako da je znala kako da se ophodi sa decom.
Dali smo joj prostranu sobu i svaki mesec joj plaćali platu za brigu o sinu i kućne poslove. Baka Nina je tokom godine postala punopravni član naše porodice; Miko je zvao babu, zajedno su šetali, ona ga je vodila na sekcije.
Bili smo prijatno iznenađeni kada se naš sin podigao na noge, a sve zahvaljujući baki Nini, ona je sa njim vežbala svakodnevno, motivisala ga. Prošle su dve godine od našeg prvog susreta;
deca bake Nine su nekoliko puta dolazila kod nas, izvinjavali su se kod mame. Ona im je oprostila, ali nije želela da se vrati, govorila je da je sada njena porodica mi.
