Ivan Ivanovič je radio na dobroj državnoj poziciji. Svakog dana se očekivalo njegovo unapređenje.
Sa osmehom na licu, vraćao se kući.
Imao je divan dan – na poslu je sve išlo kao po loju, kolege su mu već poklonile dar za unapređenje.
Hteo je da iznenadi suprugu i izvede je na romantičnu večeru.
„Sad ću doći kući, ona će prati sudove ili biti zauzeta s decom, a ja ću je odvući u neki skup restoran,“ razmišljao je.
Ali kada je ušao u stan, osmeh mu je nestao s lica.
U kuhinji je sedela njegova „omiljena“ tašta.
— Oooo, zet je stigao. Kako si?
Nešto sumnjivo sijaš, zar te nisu ponovo unapredili na poslu? – upitala je tašta.
– Unapredili su. – uzdahnuo je Ivan Ivanovič.
„Kad će već jednom otići kući, smorila me ova žena“, – mislio je muž.
– Pričaj o poslu, šta ima novo kod vas u državnoj službi? – nije odustajala tašta.
– Mila, spremaj se! Idemo u restoran. – viknuo je Ivan Ivanovič svojoj ženi.
– Oh, kako lepo! Onda ću i ja krenuti da se spremam. Da si ranije rekao, ponela bih svečanu haljinu sa sobom. – rekla je tašta.
– Zinajdo Petrova, nemojte ovo shvatiti kao grubost, ali idemo bez vas.
– Kako to? Ja sam deo vaše porodice, a kod kuće nema ničega za jelo. Neću valjda gladovati.
Idem s vama, pa ćemo i vreme provesti u porodičnom krugu.
– Zinajdo Petrova, u frižideru ima mnogo namirnica, mogli biste sebi nešto pripremiti. Želim da budem nasamo sa suprugom. – jedva se suzdržavao Ivan Ivanovič.
– Ma neću vam ja smetati. Mirno ću sedeti po strani. Šta ti smeta, je li?
– Kako ste mi dosadili. Kad dobijem novu funkciju, odmah ću predložiti novi zakon koji zabranjuje taštama da dolaze kod zetova. Svi muškarci će mi biti zahvalni za to.
– Dragi, spremna sam. Idemo?
– Idemo.
Ivan Ivanovič je otišao sa suprugom u restoran, dok je tašta ostala stajati u kuhinji. Zetov nagoveštaj joj je postao jasan. Spakovala je stvari i otišla kući. Kćerki je dolazila samo za praznike, da ne bi ponovo sretala zeta.
