Bio subotnje jutro. Muž je otišao kod mame — da pomogne. Jer ona sama ne može da odmrzne frižider. Vratio se on sumnjivo brzo, a još i nije sam. — Domaćice! Prihvati goste! — čula sam kroz san glas Lidije Mikitivne. „Pa, koji su to đavoli nju doveli?“ — pomislila sam sa tugom i izašla iz toplog pokrivača. Mama mog muža nije bila jedina gošća; iza nje su virile znatiželjne njuške rođaka. Muž je ćutao, gledajući me krivicom. — Ne stojimo, prolazimo, prolazimo! — zapovedila je svekrva unucima.
— Oleg, idi, pomozi utovarivačima, biće brže — oni su plaćeni po satu, kretat će se sporo, do večeri. Rođaci su se razbježali po stanu, muž je otišao. Svekrva me je nežno obgrlila za ramena i rekla: — Hajde, dete, da pričamo. Moj sanjivi mozak je panično shvatao: rođaci, dolazak svekrve, neki utovarivači. Logički nisam mogla da povežem sve to, pa sam poslušno krenula za Lidijom Mikitivnom. U kuhinji je stavila čajnik i izvadila šolje. — Čaj ili kafa? — pitala me je. — Kafa, — odgovaram zbunjeno. Sumnjivo ponašanje svekrve me zbunilo: obično ona uopšte ne razgovara sa mnom, a ako nešto i izgovori za moja usta, onda je to barem uvredljivo.
— Šta vam treba? — upitala sam Lidiju Mikitivnu direktno. Nije stigla da odgovori — odjeknuo je zvuk razbijenog stakla. Skočila sam i potrčala u sobu. Rođaci, koji su razbili polumetarsku vazu, nagurali su oštre komade ispod kreveta. — Prestanite! Krenite u dnevnu sobu, gledajte crtane filmove. Ne ustajte sa sofe dok vas ne pozovu. Jasno? — zagrmela je Lidija Mikitivna. — Da, baba, — dečaci su napustili mesto zločina i otišli u dnevnu sobu. Svekrva je donela metlu i počela da pokupi krhotine. U tom trenutku su se otvorila ulazna vrata. — Gde da nosim krevet? — upitao je glas koji mi nije bio poznat.
— Tamo desno, u malu sobu, — odgovorio je muž. Izašla sam da vidim šta je to za krevet. Krevet nije bio krevet u pravom smislu te reči. Bile su to delovi dečijeg kreveta na sprat na kojem su spavali deca Ksuše, mužove sestre. Ta ista deca koja su pre pet minuta razbila mamin poklon. — Može li neko da mi objasni šta se ovde dešava? — konačno sam pitala, shvatajući razmere nadolazeće katastrofe. — Draga, samo nemoj da psuješ. Rođaci će dok su kod nas da žive, Ksušu su stavili u bolnicu, biće tamo mesec-dva. Mama ne može da se snađe sa unucima, dok su kod nas, — zabrbljao je muž. — U kojoj bolnici je Ksuša? Na Puketu? U Rusiji, šta, nema bolnica, sada svi idu na Tajland da se leče? — upitala sam sarkastično. — A odakle ti znaš? — ubacila se svekrva.
Našla sam telefon i otvorila Ksušin profil na društvenoj mreži. Fotografija od pre nedelju dana — na brodu aviona, a poslednjih nedelju dana svaki dan po 50 fotografija palmi, plaže i Ksušine pete tačke u bikiniju. — U bolnici, da? — pitala sam. — Super, volela bih da sam barem jednom godišnje tako ležala. — Ostavila je decu — tiho je rekla Lidija Mikitivna. — Našla je bogatog muža, spakovala stvari i otišla, ostavljajući poruku. Evo, pročitaj. — svekrva mi je pružila papir sa nečitkim rukopisom. — A zašto lagati? — pitala sam. — Nadamo se da će se predomisliti i vratiti.
Nismo želeli da izbacimo smeće iz kuće. A ti sigurno ne bi pristala da primiš Ksušine decu, — uzdahnuo je muž. — A ko je rekao da ću uopšte pristati? — muž i svekrva su se pogledali. — Oni su nekontrolisani. Razbiće mi celu stan. Ko će da plati štetu? — Ti misliš samo na pare. Tvoja porodica treba pomoć! Moraš nam pomoći! — uzviknula je Lidija Mikitivna dramatično. — Da? A od kad sam ja postala član vaše porodice? Vi ste uvek govorili — ja sam niko, zovite me kako hoćete. Nikada vaše plemenito porodilište neće sići do takve osobe kao što sam ja.
Šta se promenilo u životu? Sad je pomoć potrebna? Da ste tražili, možda ne bih odbila. A vama lično, Lidija Mikitivna, i vašoj zmiji-ćerki, ništa nisam dužna. Uzmite vrtić, komandujte utovarivačima — neka sve odnose nazad — rekla sam. — Draga, ti ne možeš … — počeo je muž, ali sam ga prekinula. — Pa ko mi može zabraniti? Ovo je stan mojih roditelja. I ja odlučujem šta mogu, a šta ne mogu. Možda da ti podsetim da su tvoji majka i sestra nekoliko godina trljale o mene prljavštinu? Da dolaze ovde kao kod svoje kuće? Da je Ksuša učila svoju decu da me psuju i smejala se dok su to radili? Ne! Oni neće živeti ovde. Na kraju krajeva, osim bake, imaju i oca. To je to, razgovor je završen. Imate 10 minuta da uzmete decu, njihove stvari i odete. Vreme je počelo!
Muž, koji je otišao da isprati majku i rođake, nije se vratio. Poslao je poruku da je razočaran u mene. I neka je sa njim i njegovom … porodicom. Šta treba da uradim? Ako neko treba, njemu ću oprostiti!
