Na našem poslu imamo novu koleginicu. Poštena i pažljiva žena. Pozvala me je u petak uveče.
-Zdravo, Gannusia. Kako si?
-Polako ide. A ti?
-Isto tako. Imaš planove za nedelju?
-Odmor u kućnom okruženju.
-Zvuči bez optimizma. Predlažem nešto veselije. Kako ti zvuči odmor u prirodi? Idemo na vikendicu. Poješćemo ražanj. U prirodi, dok kiše ne počnu, opustićemo se.
Tamo je toliko lepo. Šuma, svež vazduh i druge čari seoskog života.
-Pa, ja sam samo “za”! Hvala na ponudi.
-Znači, dogovoreno. Spremi meso i dođite po nas u nedelju ujutro.
U subotu sam kupila oko tri kilograma svinjetine, marinirala je. Uz meso sam kupila začinsko bilje, nekoliko listova lepinje, bocu dobrog vina i tortu za dezert.
Mislila sam da je dovoljno, jer su i oni nosili hranu. U nedelju, ujutro, muž, dete i ja smo došli do kuće mog kolege. Oni su nas već čekali na ulici – muž sa ženom i dvoje dece. Malo me iznenadilo što nisu imali torbe sa hranom, ali sam pomislila da već imaju sve što im je potrebno na vikendici.
Stigli smo. Zaista prelepo mesto. Mala kuća stajala je pravo ispod borova. Lepo i udobno.
Usred dvorišta roštilj i sto sa klupama. Sve pod nadstrešnicom. Izvadili smo hranu iz prtljažnika. Muškarci su se bacili na vatru i ražanj, deca su počela da se igraju, a koleginica me provela po parceli i vikendici. Pokazala mi je gde šta raste. Pričala mi je da leti često ovde odmaraju.
Na kraju, muškarci su nas pozvali za sto.Jako sam se iznenadila kada sam shvatila da je na stolu samo ono što smo mi doneli. Ražanj je bio – jednostavno, prst na prst da ližem. Onda smo pili čaj sa tortom. I krenuli kući.
Povedeni smo kolegu sa porodicom do njihove kuće. Na rastanku mi je rekla da sledeći put mariniramo više mesa. Nisam joj ništa odgovorila. Ali više neću ići sa tim uživaocima na roštilje.
