– Mama, imam blizance. Ne mogu bez tebe… Olga Zaharivna je otišla kod ćerke. Godinu dana se brinula o dvoje male dece…
-Ostani da živiš kod nas. Žena će ići na posao. Uradićemo popravke… Olga Zaharivna, iako su je prijateljice savetovale da ne prodaje kuću, prodala je kuću na selu i preselila se kod ćerke i zeta. Prošle su još tri godine. Sve češće su u razgovorima ćerke i zeta prolazile reči o skučenosti u četrdeset kvadratnih metara stana. Na kraju Olga Zaharivna nije izdržala i zamolila zeta i ćerku da na novac od prodaje kuće kupe mali kućicu van grada. Našli su neku ruševinu. Doveli su je i otišli. A sa tako uvređenim izgledom, kao da su rekli: “Zašto bi majka bila iznenađena. Mogla je da živi kod nas”…
Kućica je bila potpuno napuštena. Prašina, paučina, miševi, truli pod… Izašla je da pogleda šta je sa šupom i letnjom kuhinjom. Nije uspela da stigne, kad ju je pozvala mlada žena:
-Zdravo. Ja sam Ana. Živim u komšiluku. Da li će neko doći po Vas? Mislim da neće biti moguće odmah useliti se u kućicu.
-Zdravo, Ana. – nasmešila se Olga Zaharivna. – Ne, niko neće doći. Ja ću živeti ovde.
-Razumem. Onda proglašavamo vanrednu situaciju. – nasmejala se Ana i počela da zove telefonom.
Za deset minuta, mladić je kidao korov kosilicom na dvorištu. A još za pet minuta došlo je još pet devojaka (Anine sestre) i svi zajedno su se uhvatili u čišćenje kuće i dvorišta.
Nedeljama je Olga Zaharivna spavala kod Ane, dok je njena kuća postajala poput rajskog izgleda. A potom je polako počela da se uklapa u lokalni ritam života. Čak je nosila na put koji prolazi blizu, darove svog vrta na prodaju… Ćerka je pozvala posle šest meseci. Prvi put.
-Mama, uskoro dolazi zima. Sutra će te muž odvesti.
-Dobro sam. – odgovorila je Olga Zaharivna i spustila slušalicu.
Sutradan su došli zet i ćerka. Olga Zaharivna je iz podruma iznela povrće i voće. Dala ih je u ruke iznenađenom zetu.
-Idite u miru. – tiho je rekla Olga Zaharivna.
-I neka, ako, ne daj Bože, završite u mojoj situaciji, imate takve iste komšije.
