Sve se dogodilo uoči Nove godine. Dobili smo novog šefa, a pošto nije bilo sekretarice, zamolili su me da privremeno radim u njegovoj kancelariji dok ne pronađu novu.
Devojke su pričale da Igor Vladimirovič preferira mlađe. Nikada nisam želela da budem sekretarica. Ceo dan sediš sama – pošta, čaj, kafa, telefon.
Ali pomislila sam – u redu, mogu da izdržim neko vreme. I šef… prvo mi se osmehne, onda pusti neku šalu. Isprva sam zadržala ozbiljan izraz lica, ali sam ubrzo i sama počela da se smeškam.
Postalo je zabavno.
Ko sam ja njemu?
On je stariji, ne možeš mu oduzeti eleganciju. Nikada nisam videla takva odela – sveža košulja, kravata. Cipele su mu uvek blistale – takvi ljudi nikada ne silaze s crvenog tepiha.
Osim toga, menjao je parfeme gotovo svaki dan. Prođe pored mene, i zavrti mi se u glavi. Mislila sam da je stvar u mirisu, ali čim me pogleda, srce mi padne u pete. Odmah bih se zagledala u monitor, kao da radim.
Onda sam i ja počela da gledam njega. I Igor Vladimirovič je to osetio – postao je još duhovitiji, čak se i zaustavljao pored mog stola.
Dve nedelje kasnije pronašli su mu sekretaricu. Ništa posebno. Čak sam se iznenadila – šta je u njoj našao?
Te večeri ostala sam duže na poslu zbog hitnog zadatka.
Žurila sam da stignem na voz, kada sam iznenada naletela na Igora Vladimiroviča. Bio je iznenađen što sam još uvek u kancelariji. Objasnila sam situaciju, a on mi je ponudio prevoz.
Isprva sam odbila, ali kad smo se spustili, ponudio je ponovo, sada svojim strogim glasom, i ja sam sela u kola.
Nismo razgovarali. Delovalo je kao da je Igor Vladimirovič zadubljen u svoje misli. Kada smo se opraštali, samo je klimnuo glavom, ne okrećući se.
Međutim, nedelju dana kasnije, pozvao me je na večeru. Nije me dugo nagovarao – niti je bilo potrebno. Bila sam slobodna i želela sam to.
Nisam očekivala ništa ozbiljno od Igora Vladimiroviča – samo još jedna romansa.
I bilo mi je svejedno da li je slobodan ili ne. Pokazao je interesovanje za mene – sjajno. Zašto ne bih odgovorila?
I meni se dopadao. Bilo je prerano razmišljati o tome kako će se sve završiti.
Vozili smo se večernjim Peterburgom, Igor Vladimirovič je bio za volanom. Ovog puta je mnogo pričao i delovao sasvim običan.
Zvala sam ga po imenu, što mu je očigledno prijalo.
Proveli smo prijatno veče u veoma modernom restoranu, malo dalje od centra.
Zatim smo otišli na kafu u mali, tihi kafić jednog hotela, gde smo i ostali.
Mučila me samo jedna stvar – nisam imala s kim da podelim sve ovo. Nisam mogla nikome na poslu da pričam o večeri sa Igorom Vladimirovičem.
Ali naša romansa se nastavljala.
To je bio poslednji vikend pred Novu godinu, i u petak smo pobegli u Vladimirov, daleko od znatiželjnih pogleda.
U sredu mi je zazvonio telefon – zvala me je Olena.
Bile smo prijateljice, ali onda je nestala i više od godinu dana nismo razgovarale. Iznenadila sam se i obradovala njenom pozivu.
Dogovorile smo se da se nađemo. Bila sam srećna jer sam napokon mogla nekome da ispričam o svojoj novoj vezi.
Sedele smo u restoranu, ali nisam prepoznala onu vedru Olenu koju sam nekada poznavala.
Nosila je skupoceno odelo, imala savršen šminku i frizuru – ali nije bila srećna.
Saznala sam da se oseća veoma usamljeno.
Ona se dobro udala – za čoveka kome je bio potreban samo status oženjenog muškarca.
Ali novo društvo u koje je Olena dospela nije je prihvatilo.
I tako je ostala sama.
Nije to rekla direktno, ali po mom utisku, njen muž je odlazio rano ujutru i vraćao se kasno noću. Ponekad se nije vraćao danima.
Ali Olena je živela lepo – provodila je dane u buticima, fitnes centrima i slično.
Odjednom je odlučila da pita nešto o meni.
Ispričala sam joj da imam nekoga – nekoga iz uprave naše firme.
Zatim sam joj pokazala parfem koji mi je Igor poklonio i dodala da za novogodišnje praznike letimo u Egipat.
Olena se namrštila, izvukla isti takav parfem iz svoje torbe i rekla da joj je muž rekao kako ide na službeni put.
