Mojoj majci je nedavno napunilo 84 godine. Još od svoje 65. počela je da se ponaša čudno. Radila je stvari koje nije smela, videla ono što ne postoji, pričala izmišljene priče, navodno iz svog života. S godinama se sve to pogoršalo. Postalo je opasno ostavljati mamu samu kod kuće.
Živela je sa mnom. Jednom, kada sam se vratila kući, čula sam kako mama s nekim razgovara. Nisam očekivala goste, mama nije imala prijateljice, a ni rodbinu, sa komšijama se nisam družila. Ukratko, bilo je čudno. Ulazim u dnevnu sobu, a mama samo sedi i priča ni sa kim. Žali se na neke drugarice, kaže da su joj ukrale novac, a same su htele da je predstave kao lopova.
Tog dana sam već shvatila da se stara mama ne može vratiti. Bojala sam se osude. Htela sam da smestim mamu u specijalnu ustanovu, gde bi se o njoj brinuli bolje nego ja, ali sam se plašila.
Međutim, mamin poslednji trik me je potpuno dotukao. Vraćam se s posla i vidim – naša ulazna vrata su otvorena, a unutra, po celom podu, reka vode. U panici ulazim u kupatilo i šta vidim? Sve stvari iz hodnika – jakne, kaputi, čizme i cipele – u kupatilu. Slavina je otvorena, voda se izliva na pod i odatle se širi po celom stanu.
Pojurila sam da tražim mamu; nje nije bilo kod kuće. Pokucala sam na vrata svih komšija, a jedan od njih, mladi student, rekao je da je video grupu starijih žena kako sede na klupi ispred naše zgrade.
Odmah sam istrčala napolje. Moja mama je sedela sa još četiri vršnjakinje. Nisam mogla da zadržim emocije i počela sam da vičem na sav glas. Starice su me čudno gledale, jer je na prvi pogled mama delovala potpuno prisebno, a ja sam pored nje izgledala kao ludakinja.
Ali tada je bilo lako razumeti mene. Dobro, voda – ali šta da je ostavila gas otvoren? Plašila sam se za nju, nisam ni na posao htela da idem – znala sam da će smisliti nešto novo kako bi me „zabavila“. Nakon tog incidenta sa vodom donela sam čvrstu odluku: mami je potrebna pomoć, i ja ću joj to obezbediti.
Pronašla sam privatni dom za starije osobe. Obveselilo me je to što se dom specijalizovao za bolesti poput mamine, što znači da će ne samo paziti na nju, već će je i lečiti. Bila sam sigurna da je to ispravna odluka i niko me nije mogao odgovoriti od toga, jer nisam slala mamu u nepoznato.
Svake nedelje sam je posećivala. Prvih nekoliko puta pitala je zašto ne živimo zajedno, ali je ubrzo prestala. S vremenom sam primetila pozitivan napredak u njenoj borbi sa bolešću. Sada mogu mirne duše da kažem da je s mojom mamom sve u redu, a to što neki rođaci više ne razgovaraju sa mnom – to je njihov problem.
