Odmarali smo se nekako sa drugom u Sočiju. Na plaži pored kafića stajala je kolica sa sladoledom. Sedi smo u letnjem kafiću, pijemo sveži fregat, kada smo primetili da su se ljudi skupili oko kolača sa sladoledom. Drug mi je postao radoznal, pa smo otišli do tog skupa. Na zemlji je ležala devojka bez svesti.
Pored nje je sedela žena i plakala, pokušavala je da je povrati u život. Moj drug nije panikovao. Uzeo je flašu vode, polio je, proverio puls, a onda shvatio da treba da uradi veštačku cirkulaciju. Naredio mi je da pozovem hitnu pomoć. Nekoliko minuta kasnije su stigli lekari i odvezli devojku.
Ali pre nego što su otišli, zahvalili su se mom drugu. Saša je spasio život toj devojci. Bio sam iznenađen. Ne hrabrim postupkom mog druga, već zbog toga što su većina ljudi samo stajali i gledali. Neko je snimao, a neko je jednostavno buljio u telo devojke.
Možda i ja ne bih reagovao u toj situaciji kao moj drug, ali najvažnija stvar je da je devojka spasena. Sledećeg dana smo opet sedili u tom kafiću, doručkovali. Iznenada su do ulaza stigle tri luksuzne strane mašine. — Kakvi automobili. Bilo bi dobro da imam jedan takav. — rekao je Saša.
Iz automobila su izašla šestorica muškaraca kavkaskog izgleda. Krenuli su prema našem stolu. Jedan od njih je pitao: — Ko je juče spasio devojku? Pokazao sam na druga. Činilo mi se da su oni raspoloženi za miran razgovor, iako su izgledali veoma ozbiljno.
Momci su mu zahvalili i stavili mu u ruku ključeve od jednog od automobila. Ispostavilo se da su ovi momci bili braća te devojke. Nisu mogli da ne zahvalite Saši, jer je on spasio njihovu jedinu sestru. Drug još dugo nije mogao da dođe sebi. Naime, on je tri godine skupljao za auto, ali nikako nije mogao da ga kupi.
