Gana, jedva dišući, izašla je iz bolnice. Izgledala je iscrpljeno, tužno, čak i skrušeno. Lekar je rekao da mora sačekati još jedan dan, pa će stići konačan rezultat. Ali iz njegovog izraza lica shvatila je da nešto nije u redu.
— A možda je stvarno tumor… Na šta da se onda nadam? Kako to da kažem mužu i ćerki? Kako će oni bez mene, a ja bez njih?
Ljudi su prolazili pored bolnice, isto tako pognutih glava, svesni da im je ostalo još malo vremena. Kako brzo prolazi život… Zašto srećne trenutke ne cenimo ranije, već ih spoznajemo tek na ivici opasnosti?
Gana je prišla autobuskoj stanici. Već na prvi pogled moglo se videti ko je izašao iz bolnice, a ko ne. Ljudi koji su dolazili iz bolnice imali su prazan, izgubljen pogled, uperen u nepoznato. Takav je bio i Ganin, dok je sedela u autobusu i gledala kroz prozor.
Uveče ju je kod kuće dočekao muž. Pogledao ju je zabrinuto i upitao:
— Je li sve u redu s tobom? Nekako si čudna.
— Da, sve je u redu, ne obraćaj pažnju.
— Sigurno? Čak si ranije došla s posla. Možda te muče neke loše misli? Nema te na licu.
— Samo mi je malo tužno… Ipak je jesen, a zimu baš ne želim.
— Možemo za zimu otputovati negde na toplije mesto.
