Na prvom kursu univerziteta upoznala sam svog budućeg muža, ali ko bi mogao da pomisli da će naša priča krenuti tako brzo i strmoglavo. Upoznali smo se u septembru, a u novembru sam već preselila kod njega. U februaru sam saznala da ćemo postati roditelji. Decu nismo planirali, a do venčanja je bilo daleko. Plašila sam se da kažem novost svom momku, jer sam se plašila njegove reakcije. Bili smo oboje jako mladi. Imali smo ogromne planove za blisku budućnost. Odugovlačila sam taj trenutak do poslednjeg.
Nisam bila spremna na negativnu reakciju momka, ali sam znala da će moje dete doći na svet. Konačno, saberivši misli, izabrala sam savršen trenutak i obradovala momka vešću da će postati otac. Uprkos mojim očekivanjima, on je bez pitanja našao posao i predložio da se venčamo.
Pre i posle venčanja moj muž je radio punom parom, ulagao je svu svoju snagu i energiju da naša deca imaju najbolji život, ali, nažalost, to nije bilo dovoljno. Polako sam gubila nadu u dobru budućnost i očajnički razmišljala gde će naše dete živeti.
Kvalitet našeg života je bio samo za nas, ali ne i za dete. Bili smo obavezni da mu obezbedimo sve najbolje. Morali smo da mu damo najbolje što je bilo u našoj moći. Imali smo kritično malo novca za izdržavanje deteta. Plakala sam noću, misleći da nisam dostojna da postanem majka, jer neću moći da dam svom detetu sve što ono zaslužuje. Ali tada mi je palo na pamet jedno rešenje, napunila sam se nadom. Mojoj babi je već preko 80. Ona živi sama u dvokrevetnom starom stanu.
Otišla sam kod nje, objasnila raspored događaja, obećala da ću joj naći najbolju ustanovu za starije osobe, rekla da ćemo je posećivati svake nedelje. Ali kao odgovor dobila sam talas nezadovoljstva i nerazumevanja. Ovaj slučaj je postao pravi skandal među mojim malo brojnim rođacima.
Ali bez obzira na to kako sam razmišljala, sa kog god stanovišta sam gledala, ovo je najbolje rešenje i za nju i za nas. Babi je već teško da se sama brine o kućnim poslovima, često zaboravi nešto da uradi, već joj je potreban stalni nadzor. Ali ne odustajem, planiram ponovo da razgovaram s njom.
Ona mora da razume da je ovo jedini način za našu porodicu. Neću se predati dok ne uđe u našu poziciju. Ovo pitanje nije lično, već se tiče dobrobiti mog deteta. Sigurna sam da pristup može da se nađe za svakog. Samo ne smemo da se predamo posle prvog odbijanja. Da, imam pozitivan stav, ali u isto vreme mi je strašno da pomislim šta ako moje dete dođe na svet, a nema gde da živi. A mojoj babi bi bilo mnogo udobnije u domu za starije osobe.
