Ivan Ivanović je radio na dobroj državnoj poziciji. Trebalo je da ga unaprede svakog dana. Sa osmehom na licu, išao je kući. Ivan Ivanović je imao divan dan – na poslu je sve išlo glatko, kolege su mu poklonile poklon za unapređenje. Hteo je da pozove suprugu na sastanak.
„Sad ću doći kući, žena će prati sudove ili se baviti decom, a ja ću je ukrasti u skupi restoran“, mislio je.
Kada je ušao u kuću, Ivan Ivanović se rastužio. U kuhinji je sedela njegova „omiljena“ tašta.
– Oooo, zet je došao. Kako si?
– Nešto mi sumnjivo sijaš, zar te opet nisu unapredili na poslu? – upitala je tašta.
– Unapredili su me. – uzdahnuo je Ivan Ivanović.
„Kada će već jednom otići svojoj kući, ova žena me izluđuje,“ mislio je muškarac.
– Pričaj o poslu, šta se novo dešava u državnoj službi? – nije odustajala tašta.
– Mila, spremi se! Idemo u restoran. – viknuo je Ivan Ivanović svojoj ženi.
– Oh, kako divno! Onda ću se i ja spremiti. Da si ranije rekao, ponela bih svečanu haljinu. – rekla je tašta.
– Zinaida Petrović, nemojte ovo shvatiti kao grubost, ali idemo bez vas.
– Kako to misliš? Ja sam deo vaše porodice, a kod kuće ionako nema ništa za jelo. Neću valjda gladovati! Idem sa vama, pa ćemo i vreme provesti u porodičnom krugu.
– Zinaida Petrović, u frižideru ima dovoljno hrane, mogli biste sebi nešto spremiti. Želim da provedem vreme nasamo sa svojom ženom. – jedva se suzdržavao Ivan Ivanović.
– Pa neću vam smetati. Mirno ću sedeti sa strane. Zar ti je teško?
– Kako ste mi dosadili! Kada dobijem novu poziciju, odmah ću predložiti novi zakon koji zabranjuje taštama da dolaze zetovima u kuću. Svi muškarci će mi biti zahvalni.
– Dragi, spremna sam. Idemo?
– Idemo.
Ivan Ivanović je sa ženom otišao u restoran, dok je tašta ostala da stoji u kuhinji. Zetov nagoveštaj joj je bio jasan. Spakovala je stvari i vratila se svojoj kući. Od tada je dolazila kod ćerke samo za praznike, kako bi izbegla dodatne susrete sa zetom.
