Kada sam još bila mala i učila u školi, mama me uvek tako mirno budila ujutro.
Pripremala mi je ukusan doručak, a sa sobom u školu mi je davala mirisne bulice, koje je tako volela da peče za tatu i nas sa bratom, jer je znala da nam se mnogo dopadaju.
Kada sam odrasla, otišla sam da učim u grad koji je bio nekoliko stotina kilometara daleko od mog doma. Na nastavu sam morala da idem u pola devet, a mama na posao do deset.
Ali svako jutro mama je zvala, budila me za nastavu i pitala da li imam nešto da doručkujem i da se oblačim toplo u hladnim mesecima. Prošle su godine od tada, danas imam porodicu, ćerku, ali svako moje jutro počinje mamom pozivom.
Ona ustaje rano i odmah me zove. Zanimaju je moj život, pita o porodici i moli da ne zaboravim da doručkujem.
Moja mama je već stara, ali sada s tako nestrpljenjem čekam njen poziv svakog jutra, kao nikada pre. A duboko u duši se plašim da će doći dan kada mama više neće zvati i da neću biti dete, moj život će biti drugačiji.
Poštujte svoje majke, volite ih i budite strpljivi prema njima, posebno kada stare. Nažalost, mame nisu večne.
