Ispalo je tako da budući otac mog budućeg deteta, kada je saznao za moj stan, vrlo se naljutio. Dmitro me molio, molio, govorio da uništavam njegov život, a potom je počeo potpuno da me psuje. Ponavljao je da ni dinar neću dobiti od njega i da nikada neće prihvatiti to dete.
Plakala sam. Ali moja mama me podržala, rekla mi je da nema ništa strašno, da ćemo sami podići dete, bez njegove pomoći. Mama mi je ulila poverenje u budućnost, dala mi je nadu. Sa Dmitrom se nisam videla skoro mesec dana, i jednog dana smo se sreli u prodavnici.
Bio je sa svojim roditeljima. Da kažem odmah, ne znam da li su znali za dete, ali činjenica je da su pri susretu sa mnom sakrivali svoju neprijatnost prema meni, iako doslovno pre pola godine, kada smo se poslednji put sreli, uvek su bili srećni da me vide. Pozdravila sam Dmitra i njegove roditelje, a oni su se pravili da se ne poznajemo i prošli pored mene.
Ponovo sam plakala, bilo mi je vrlo neprijatno. Nisam mogla da shvatim kako je to moguće? Jer dolazak deteta je čudo. Neki ne mogu imati decu i moraju da ulože mnogo truda da to isprave.
E tu, Bog mi je poslao dete, a on, otac deteta, nije želeo ni da čuje za to. Stalno sam plakala. Bilo mi je teško, ali sam shvatila da moram biti snažna i misliti ne samo na sebe, već i na malu osobu. Jednog prelepog jutra otišla sam u bolnicu na pregled. Bio je to običan pregled. K
ada sam izašla iz bolnice, počeo je jak kiši, i morala sam pozvati taksi. Na putu do kuće razgovarala sam sa vozačem i podelila svoja osećanja. Nije slučajno što kažu da taksisti – to su psihologi. Pažljivo me slušao, a onda je rekao da to nije u redu i da on mora snositi odgovornost isto kao i ja.
Kada smo stigli do moje kuće, Andrej, kako se zvao taksista, tražio je moj broj telefona. Nisu puno razmišljala, napisala sam broj i otišla. Sledećeg dana pozvao me je Andrej i predložio da se prošetamo; pristala sam.
Tako smo počeli da komuniciramo. Nije bilo ništa između nas, samo smo pričali kao stari prijatelji. Andrej je postao moj najbolji prijatelj, koji me podržavao i davao mi snagu da nastavim dalje.
To je bilo pre nego što je dete došlo na svet. Kao što to obično biva, u dogovoreno vreme, na svet je došao moj sinčić; nazvala sam ga Andrejem. Tada sam zaista bila srećna. Srećna zato što sam tek tada shvatila da nema ničeg lepšeg od bebe u rukama. Došao je Andrej, on je prvi uzeo dete u ruke, i videla sam da mu je suza potekla niz obraz. Za ove trenutke u životu, verujte, može se mnogo dati.
Zatim je kleknuo i zaprosio me. Rekao je da me jako voli i da prihvata dete kao svoju. Kada sam to čula, odmah sam počela plakati. Čak ni ne znam šta mi se dogodilo, ali jednostavno sam plakala, plakala od sreće. Naravno, pristala sam. Prošlo je pet godina. Imamo još jednu devojčicu – i mi smo najsrećnija porodica na svetu.
