Posle 20 godina odlučio sam da se osvetim razrednoj učiteljici i svim svojim školskim drugovima koji su se smejali meni u školi. Odrastao sam u siromašnoj porodici. Tata je napustio porodicu dok sam bio još beba. Kao rezultat toga, mama je morala da me odgaja i podiže sama.
Mnogo je radila da bi imali dovoljno za osnovne potrebe. Samo što je radila u školi u kojoj sam išao, i to kao čistačica. Posle smene, još je čistila i u prodavnicama. Sami možete da zamislite kako smo siromašno živeli. Školski drugovi su se rugali sa mnom. Svi moji stvari su bile stare, ponekad čak i preuske.
Nisam mogao ni da sanjam o modernim gedžetima. Međutim, svi moji vršnjaci su ih imali. Nisam se stideo svoje mame i ponekad sam joj pomagao da opere podove u školi nakon časova. Pomerao sam klupe, brisao tablu. Bilo mi je žao nje – video sam njen težak rad. Nisam imao prijatelje: oni su se stideli da budu sa mnom. A školski drugovi su se smejali. Osim toga, učiteljica je bila jedna od onih koji se dodvoravaju bogatim roditeljima. A decu iz siromašnih porodica je ugnjetavala. Meni je više nego ikome dolazilo od nje.
Jednom mi je rekla reči koje su me veoma povredile. I pamtio sam ih ceo život. Jednom me pozvala do table i počela da me ismejava. Govorila je da neko poput mene nikada neće moći ništa da postigne u životu. Da sam sin čistačice. I da je moj životni put unapred određen.
Te reči su mi se urezale u dušu. Iako sam tada bio još dete. Svake godine svi moji školski drugovi dolazili su u grad na susret bivših učenika. Samo meni nije bilo do toga. Nisam hteo da se sećam školskih dana. A i nikad nisam imao vremena. Ali posle dvadeset godina situacija se promenila.
Odlučio sam da idem na banket na kojem je, jasno, bila i razredna učiteljica. Kao i obično, školski drugovi su organizovali susret u skupom restoranu, i razredna učiteljica je tokom događaja pitala ko je šta postigao, ko je šta postao. Jedan je radio u taksi službi, drugi je postao advokat, treći računovođa.
Došao je red na mene. Svi su počeli da se smeskaju. A ja sam samo rekao da radim u građevinskoj industriji. Ponovo su počeli da se međusobno gledaju, misleći da sam običan moler, fasader ili radnik. Nisam hteo da se opravdavam niti da objašnjavam.
Tek na kraju banketa zamolio sam mikrofon i obznanio da želim da platim celu manifestaciju — gest široke volje. Sa svih strana počeli su da padaju komentari da je to veoma skupo, šaleći se na račun onih dana kada smo svi bili isti. Samo oni još nisu znali šta će se desiti posle mog predloga. Rekao sam da je ovaj restoran moj. I zato sebi mogu da to priuštim. Dakle, sav novac koji je prikupljen od njih biće im vraćen.
Zbog trenutka kada su stajali sa isplaženim licima, bilo je vredno živeti i raditi. Zauvek ću pamtiti njihove otvorene usne. A učiteljici sam posle proslave ponudio da je odvezem kući svojim elitnim automobilom. Na taj način, uspeo sam lepo da se osvetim onima koji su se rugali sa mnom u školskim danima.
Dokazao sam im da nije važno iz koje porodice dolaziš. Najvažnije je težiti da postigneš i rasteš. A moju mamu sam smeštio na obalu mora, u udobnoj i lepšoj kući. Izašla je na zasluženi odmor.
