“Ja sam bila obična devojka koja je uvek mislila da su te priče o skandaloznim razvodima, prevarama i prevarenim ženama daleko od mene. Nikada nisam imala dugoročne veze. U stvari, uopšte nisam imala veze. Samo par avantura koje nisu stigle da prerastu u nešto ozbiljno.
Ali odjednom sam srela Antona. Odmah sam osetila – to je on, onaj pravi, kojeg sam oduvek tražila. Nisam imala ideale u glavi, nisam imala određeni tip muškarca, ali Anton je postao upravo taj ideal s kojim sam upoređivala sve ostale.
Upoznali smo se na stanici. Izašla sam iz autobusa s kesama punim namirnica, i jedna od kesa se pocepala. Anton je prolazio pored.
Pomogao mi je da sakupim namirnice i prebacim ih u drugu kesu. Zatim mi je pomogao da ih odnesem do mog ulaza. Razgovarali smo kao da se znamo ceo život. Kod ulaza smo razmenili brojeve.
Onda smo noćima dopisivali, nisam ispuštala telefon iz ruku ni na minut. Veći deo vremena smo se dopisivali, a u ostalom delu vremena sam čekala da mi napiše. Posle mesec dana smo zvanično počeli da se zabavljamo, a posle još pola godine sam zatrudnela.
To nije bilo planirano, ali lebdela sam od sreće.
- Dragi, zar nije vreme da ozvaničimo našu vezu? Ne želim da naše dete raste u nepotpunoj porodici – skupila sam hrabrost i rekla mu.”
“- Stići ćemo, zašto žuriti? Venčanju treba prići smireno, bez žurbe – rekao je on.
Iskreno, nakon tih reči sam se smirila i čak zaboravila na venčanje. Znala sam da ćemo se sigurno venčati, i sama ta misao mi je donosila mir.
Jedino što je Anton imao takav posao da je 4 dana bio kod kuće, a 3 dana na poslu. Ali to me nije zabrinjavalo. Radio je za dobrobit naše porodice, za našu bebu. Tako sam mislila…
Jednog lepog dana, dok je Anton bio na poslu, odlučila sam da odem u park, da čitam na svežem vazduhu.
Našla sam udobno mesto, otvorila knjigu i potpuno se udubila u čitanje.”
“Odjednom sam čula poznat glas. Bio je toliko poznat da sam podigla pogled sa knjige, a na nekoliko metara od mene stajao je Anton sa nekom mladom ženom i mahao rukom dečaku.
- Tata, kupi mi gazirani sok! – povikao je dečak.
- Ljoša, već si danas pio, dosta ti je – odgovorila je žena.
Prekrila sam lice rukama i potrčala kući. Eto gde Anton ‘radi’… A ja, budala, mislila sam zašto me ne prosi.
Sledeće večeri vratio se ‘s posla’. Napravila sam scenu. Nisam mogla da se nosim sa emocijama…
- Da, već sam oženjen. Zato se nismo venčali. I zašto vičeš? – rekao je Anton smireno, bez trunke griže savesti.
Nisam ni sekunde oklevala. Spakovala sam se i preselila kod svojih roditelja. Hvala Bogu, podržali su me od samog početka i prihvatili me trudnu bez pridika i lekcija.
Sa Antonov više nikada nismo videli, nismo se ni čuli. Ne zna kako se razvila naša sudbina s bebom, kako i gde živimo, ali možda je tako i bolje. Možda je sve baš tako trebalo da bude…”
