U jesen su Artem i Olena želeli da prirede venčanje. Prelep, nerazdvojan par. Uvek su bili zajedno.
Razdvojeni su bili samo jednom u nekoliko meseci – on je učio za vozača u gradu, ali čak i tada dolazio je svakog vikenda da vidi svoju ljubav.
U vojsku nije otišao – nije bio sposoban za službu.
Oleninu tetku, koja je već bila u penziji, odmah nakon škole postavila je na svoje mesto – za sekretaricu u prestižnoj ustanovi.
A i lični život joj se, činilo se, lepo sređivao.
Svi su se divili ovom prelepom paru. Artem – visok, širokih ramena, atletski građen momak. Imao je velike crne oči i kosu boje smole. Lena – niska, mršava devojka, sa dugim trepavicama, plavim očima, mermernom kožom i svetlom kosom.
Roditelji oboje su se radovali ovom braku: devojci su pripremili miraz i kuću u blizini, da bi nadgledali buduće mladence.
Prošlog avgusta došla je žena, čiji je cilj bio podići kulturni nivo u selu.
Zato je okupila mlade, otvorila dramski sekciju i odlučila da postavi tragediju “Romeo i Julija”. Bez ikakvih sumnji, za ulogu Romea odabran je Artem, a ulogu Julije dobila je Alla. Oleni su ponudili da igra u masovci, ali je ona zbog obaveza odbila.
Artem je počeo da nestaje na probama, a sa Olenom su se gotovo prestali viđati. Alla ga je stalno molila za pomoć sa svime što joj nije polazilo za rukom, a on je pomagao. Ubrzo su Artem i Alla počeli da imaju svoj odnos.
Postavljena predstava dobila je odobravanje gledalaca u gradiću, pa su s njom putovali po celoj oblasti. U novembru su Artem i Alla igrali venčanje. Olena je otišla s posla i preselila se u grad. Tamo joj je pomagao ujak (otacov brat).
Proleća, Olena je rodila sina Grica. Zaposlila se, a tamo je upoznala svog verenika sa složenim nemačkim prezimenom. Tomas je bio dobra duša, strastveno zaljubljen u Olenu. Danas su oni srećni baka i deda. Imaju dve unuke koje su veoma razmazili. Nevesta to nije volela, želela je da ih vaspitava strogo. A Artem i Alla su živeli u prestonici. “Glumica” nije imala nameru da ostane na selu.
Olena je to znala. I tako su prošle mnoge godine. Olena već dugo nije bila kod svojih, a brat se preselio u mali gradić u blizini. Otišla je da ga poseti, a pre nego što je krenula, odlučila je da poseti roditeljsku grobnicu.
Olena je sredila oko grobova, položila cveće svakom i sela na klupu.
Iznenada, neko joj je dodirnuo rame…
“Artem, sigurno on, ali kako!?” – Olena je bila zapanjena.
– Zdravo, lepotice Lino, nisi ni malo promenjena, – nežno je rekao Artem, tonom kao da su se rastali juče, iako je prošlo 35 godina.
– Pozdrav. I ti si dobro održan.
– Ostario, ali me vuče u rodni grad…
– Roditeljima treba postaviti dostojne spomenike, večna im slava… – rekao je Ivan, a zatim nastavio, – znaš, Olena, kao da živimo u gradu, i sve je u redu, ali imam osećaj kao da sam sve pogrešno uradio. Kao da sam ceo život živeo ne za svoju svrhu… s tobom je ljubav podizala moju dušu, osećao sam se sigurno, mogao sam da uradim sve. A sa Allom je kao močvara, vuče me dole… ispostavilo se da je ljubav različita, – nasmešio se. – Imam dobru platu, dobar posao, a ipak sam za nju seljak.
– Ne odgovaram joj. Osećam da sam život prokockao: nijednu kuću nisam sagradio, nijedno drvo posadio, nijednog sina nisam dobio… Alla je neplodna… nije mogla da rodi, – tužno i sa tugom rekao je Artem.
– Čekaj, – Olena je izvadila fotografiju, – pogledaj, zar ti nekog ne podseća? Artem je bio zatečen, nekoliko minuta nije mogao da progovori. Na fotografiji je bio on, ali u mladalačkoj odeći i sa drugom frizurom.
– Zašto mi ovo nisi rekla?
– Da li bi to nešto promenilo? Grisha je hirurg, zna da si ti njegov pravi otac, nikada mu nisam lagala.
– Uzmi fotografiju, tamo je njegov broj. On je sam tražio da ti prenesem, ako se slučajno sretnemo. Možete da se povežete i upoznate, to nije problem. Meni je vreme, sutra letim. Srećno ti bilo, a ljubav, iako različita, ipak mi je biramo…
Artem je seo na klupu, obuhvatio glavom obema rukama, kriveći sebe za sve…
