– Tonja, zašto to radiš? Snaha nikada neće postati tvoja prava ćerka, a ni unuk te uskoro neće pamtiti. Ona će ponovo da se uda i zaboraviće na tebe, — kažu mi prijateljice. A ja ne mogu tako da postupim! Sramim se što nisam pravilno vaspitala sina. Sama sam ga vaspitavala, bez muške ruke, pa sada sređujem posledice.
Vadim se oženio pre 7 godina. Nastja je tada došla u naš grad da studira. Iznajmili su stan i počeli da se usklađuju. Od prvog dana naši odnosi nisu išli dobro. Nismo otvoreno ulazili u konflikte, ali Nastja je bila oprezna prema meni. Nisam se previše mešala u njihov život, jer sam stalno radila.
Nikakve provere me takođe nisu zanimale — neka žive kako hoće. Kada su me pozvali u goste, otišla sam, a ponekad su oni dolazili kod mene. Posle 2 godine dobila sam unuka. Deca su i dalje iznajmljivala stan, iako su maštali o svom. Kada je unuk porastao, počeli su da se svađaju. Vadim mi je kleo da nema nikog, iako sam ja to osećala. Sačekao je trenutak kada je Artem otišao u vrtić i podneo zahtev za razvod. — Mamo, šta se nerviraš? Alimentaciju ću plaćati. Marija, inače, takođe je trudna, a Nastja neka se brine sama za sebe, neka ide kod svojih roditelja, rekao mi je sin.
Mi, naravno, posvađali smo se, jer nisam odobravala njegov postupak. Nastja nije želela nigde da ide, jer bi u svom gradu ostala bez posla, a sin bez vrtića. I roditelji je nisu baš dočekivali tamo. Počela je da traži sobu u iznajmljivanje, jer joj pun stan nije bio u mogućnosti. Posle razvoda sam održavala kontakt sa snahom preko telefona. Jednom sam planirala da idem kod njih, jer je moja sestričina želela da donira stvari svog sina, trebalo je da ih isprobamo. Nastja nije bila baš oduševljena mojim dolaskom.
Verovatno je to što je bila ožena za pogrešnog muža ostavilo traga. Živela je teško — Vadim je malo plaćao da bi izdržavao novu porodicu. Došla sam baš tada kad je unuk ručao. Snaha je ponudila i mene. — Ne volim boršč bez mesa. Mama ne može da kupi piletinu, jer mora da plati kiriju za stan, — rekao je unuk, a snaha se okrenula prema prozoru i zaplakala. Pitala sam je da li mogu da odem sa unukom u šetnju. Dopuštala je. Zajedno smo otišle do supermarketa da kupimo namirnice. Išla sam putem i sećala se kako sam u detinjstvu jela isti boršč bez mesa kod bake.
Ali tada su svi ljudi živeli tako. Od tada sam počela da pomažem snahi novcem. Sin nije znao za to, ali je jednom Artemko progovorio. — Normalna si? Unuci ne možeš da kupiš bicikl, a njima za stan plaćaš, nasrnuo je sin na mene. — A želiš da tvoj sin živi na stanici? Nastja sama vaspitava dete, a ti… Nemaš ti savesti, pa ja moram da plaćam za tvoje greške, — odgovorila sam. On je rekao da sam zamenila stranu ženu za rođenog sina. Pa neka, ali moj rođeni unuk neće jesti boršč samo sa vodom.
