Udala sam se kada sam imala osamnaest godina. Moju porodicu nije bilo moguće nazvati srećnom. Roditelji se posebno nisu bavili našim vaspitanjem, a novca je bilo dovoljno samo da sastavimo kraj s krajem. Imam sestru i brata. Sestra je takođe rano izašla za muža, ali njen muž se pokazao kao vrlo neodgovorna i nesavesna osoba. A brat, nažalost, upao je u loše društvo, i ne znam šta će biti sa njim. Ceo život smo živeli u gradu, ali sada su se moji roditelji preselili na selo, jer su popili svoj stan. I u svetlu svega ovoga, činilo mi se da je izbor koji sam napravila bio vrlo dobar i da će me učiniti srećnom.
Ali sve se ispostavilo da nije bilo tako ružičasto, kao što sam mislila. Moj muž je radio kao pravni savetnik u fabrici. Dobar je zarađivao, ali je bio strašno škrt. U porodici su me dobro prihvatili, ali su često podsećali odakle su me izvukli. Živeli smo u jednoj sobi i nije bilo dovoljno mesta ni za nas, ali kada je došlo dete, sve je postalo još gore. Muž nije bio zadovoljan ni sa čim: kako kuvam, peglam, čistim, a sad je i briga o detetu postala duplo više, i njegovo nezadovoljstvo je takođe raslo. — Evo, ti celim danima sediš kod kuće i ništa ne radiš. I ne treba da se kriješ iza male bebe, ona mirno spava ceo dan.
Muž je koristio moju bespomoćnost kako je mogao: svađao se sa mnom zbog sitnica i bez, ponašao se prema meni s prezirom i govorio da sedim na njegovoj grbači. Ali kada su nam se nakon dve godine rodila još dva deteta, poželela sam da se zaposlim, ali on je bio kategorički protiv. Protivio se sam sebi. Iako sada shvatam da je jednostavno želeo da ne postanem samostalna i da nemam ništa svoje. Bilo nam je sve skučenije u jednoj sobi, i roditelji mog muža su predložili da prodamo svoj veliki stan i kupimo veći kuću za nas.
Ali moj muž nije dao pristanak na to. I kredit nije hteo da uzme — to bi opet bilo zajedničko stečeno imanje, tako je govorio. Kasnije, kada su deca malo porasla, nisam poslušala muža. Odvela sam decu u vrtić i zaposlila se. To mu se nije svidelo, govorio je da deci treba celodnevna briga i bunio se govoreći: šta si ti za majku… A jednom prilikom se posvađao sa mnom zbog neke češlja. Samo sam dozvolila da kupim novu češalj, i od toga je napravio veliki skandal. Tada je moje strpljenje prešlo granicu i rekla sam da idem. A on mi je odgovorio: — Idi, naravno, i ne zaboravi da poneseš svoje papuče i mantil, jer to je jedino što imaš.
Ali decu ti neću dati.“ I on je ispunio svoje reči, u sudu je uspeo da dokaže da nemam ništa, pa da deca moraju ostati sa njim, a ja sam bila obavezana da plaćam alimentaciju. Ali nisam odustala. Redovno sam plaćala alimentaciju, radila na dva posla. Prvo sam iznajmila sobu kod jedne bake, a zatim sam mogla da priuštim sebi da iznajmim mali stan. Sada shvatam koliko je važno da čovek čvrsto stoji na nogama i da ne zavisi od nikoga. Meni i sada nije lako, ali sam slobodna u svojim željama i postupcima.
Kada je moj već bivši muž saznao šta sam postigla, rekao je da sada mogu da uzmem svoju decu, jer pristojno zarađujem, ako mogu da iznajmim stan. A ja sam mu rekla da ću nastaviti da plaćam alimentaciju, ali da neću uzeti decu. Sada se o njima uglavnom brine svekrva. Želela bih da ih uzmem kod sebe, ali sada osećam da će za njih biti bolje ako budem puno radila i obezbedila im dobru budućnost. Održavam kontakt sa decom i oni potpuno razumeju i podržavaju me.
