Anu su smestili u porodilište mnogo pre porođaja: trudnoća u poslednjim nedeljama bila je teška, i lekari nisu želeli da rizikuju, pogotovo jer su na svet trebalo da dođu ne jedna, već dve bebe odjednom.
Budućoj mami su predlagali planirani carski rez, ali je ona jako želela da se porodi prirodnim putem, pa su lekari odlučili da pokušaju — za operacionu salu je uvek bilo vremena.
Pored toga, Ana i njen muž imali su ugovor o zajedničkom porođaju, a hirurzi baš ne vole prisustvo drugih u operacionoj sali.
Porođaj je Ani počeo kasno uveče; odmah je obavešten suprug, koji je stigao bukvalno za dvadeset minuta, i premestili smo ih u porođajnu sobu. Pošto Ani ovo nije bio prvi porođaj, znala je šta se od nje očekuje, ponašala se smireno i razumno, i u četiri ujutru na svet je došla prva beba.
Devojčica je odmah zaplakala, a babica je čestitala na rođenju prve ćerke. Međutim, umesto uobičajene radosti, tata je jedva izvukao osmeh i odmah se fokusirao na svoju ženu. Deset minuta kasnije rodila se druga devojčica. Mama se srećno osmehnula, ali se novopečeni tata glasno rasplakao, i to nije ličilo na suze od dirljivosti.
Naravno, svi smo se zabrinuli, ali je mama samo odmahnula rukom i rekla:
„Ne obraćajte pažnju, za sat vremena će se smiriti.
Ovo su naši peti blizanci, i opet devojčice. On je jako želeo bar jednog dečaka, ali nije mu se posrećilo, pa se zato rastužio. Ali on obožava svoje ćerke, tako da će sve biti u redu.“
I zaista, sutradan smo pod prozorom porodilišta videli gomilu prelepih devojčica na čelu sa tatom, koji su vezivali balone i vikali mami da je vole. Shvatili smo da je u ovoj porodici zaista sve u redu. Ali, tata je stvarno za žaljenje.
