„Znaš li ti, ćerko, šta znači odgajati dete bez oca? Zar nije bilo dovoljno sirotinjskog detinjstva, kad nas je otac ostavio, pa da i tvom sinu takva sudbina bude?“ – majka je gušila plač. Galina ju je molila za oproštaj zbog sramote i osuđivanja koje su morale da podnesu. Uveravala ju je da će obe biti ponosne na Gordija. „Imam 36 godina, mama, a sreća me izbegava. Sada imam za koga da živim.“
Dečak je rastao poslušan, lepo vaspitan i pričljiv. Nakon prvog školskog zvona, Gordij se vratio plačući: „Učiteljica je rekla da se dečaci sa ovim imenom ne zovu samo u školi – nigde u selu nema drugog takvog. Zašto si me tako nazvala, mama?“ „Zato što si ti moj ponos, sine, zato se i zoveš Gordij,“ – tešila ga je Galina, milujući mu kovrdžavu glavu. Gordij je lako učio i rado išao u školu.
Završio je tehničku školu i oženio se. Galina je bila srećna – sin je ušao u imućnu porodicu. Svakako, pomagala im je koliko je mogla. Držala je stoku i živinu zbog dece. Svake nedelje slala je tešku torbu autobusom za Ternopolj. Ipak, u goste je nisu pozivali. Unuk Maksim već ima četiri godine, a videla ga je samo jednom, dok je još bio beba.
Nedavno je sin kupio auto. Obećao je da će doći za vikend i pokupiti hranu. Konačno, neće morati da nosi torbu kilometrima do autobusa. Galina je odlučila da ovog puta sve kaže Gordiju. Pitaće ga zašto snaha ne dolazi, zašto ne dovode Maksima kod nje. I konačno, zašto je nikad ne pozivaju kod sebe. Iako je napunila šezdeset godina – hvala Bogu na snazi da se brine o sebi i kući. Kupiće novi kostim za tu priliku.
Gordij je pažljivo slušao majku. Obrazi su mu se zarumeneli – „u pravu ste, mama.“ Ali, Galina je morala da ga razume, jer je njegova žena iz ugledne porodice i oduvek je bio zabrinut da Galina pred njom ne kaže nešto pogrešno… Galina nije mogla da veruje: zar ove reči dolaze od njenog voljenog sina? Srce joj se raspadalo. Zar se njen sin stidi svoje majke? Uveče, kada su sinova kola nestala iza krivine, otišla je uplakana kod komšinice.
„Nemoj plakati, Galina. Danas su deca drugačija. Dok imaš dete, tvoje je, a kad ode – gotovo je. Znam iz iskustva. Moja Natalija je uvek bila poslušna, ali od kad se udala, ne sluša moje savete. Smiri se, čuvaj sebe,“ – savetovala ju je komšinica.
Te noći Galina nije spavala. Scene iz njenog života prolazile su kao film: kad je radila u tekstilnoj fabrici, zaljubila se, zatrudnela, ali voljeni Vasja je bio oženjen. Njegova žena ju je srela na ulazu u fabriku. Poput besne lavice, napala ju je pesnicama, vređala i pretila: „Prokleću te, zajedno sa tvojim detetom! Sreće nećeš imati!“ Osramoćena, vratila se tada u selo. Kod majke. Prošlo je deset godina otkad je sahranila majku, ali i dalje joj se činilo da čuje njen glas, da je vidi u cvetnjaku. I sada joj majka nedostaje, iako je sama već baka.
Kad je nakon nekoliko dana Gordij ponovo došao, Galina se iznenadila jer je trebalo da dođe tek pred Uskrs. Svake godine za njih priprema pečenicu, jaja, zakolje živinu. „Ne znam kako ćeš primiti moju ponudu, mama, ali razmisli – koliko ćeš se još u selu mučiti, hodati u gumenim čizmama? Dovedemo te u grad. Moja Valja se ne protivi. Maksim često boluje, bićeš kod kuće s njim. Sama si rekla da dom živi dok je u njemu života. Već sam našao kupca. Šta kažeš, mama?“
Galina je volela da daje savete, ali sebi nije mogla pomoći. Kao pod hipnozom potpisivala je papire kod notara, delila komšijama stvari koje Gordij nije hteo da uzme, prvi put u životu ušla je u lift u novoj zgradi. Meseci i godine su prolazili…
Gordiju i Valji rodila se mala Ilonka, ali Galina više nije imala snage da se brine o njoj kao o Maksimu. Pila je lekove za pritisak, često ju je stezalo u grudima, bolele su je noge.
Primetila je ljut pogled snahe dok joj je masirala natekle zglobove, čula njeno gunđanje kada nije želela da ide na vikendicu. „Odvedi je u dom. Tamo je čisto i ima lekarsku negu, jer šta ćemo kad se razboli?“ – slučajno je čula snahine reči.
Opet, kao pod hipnozom, složila je stvari u zavežljaj, sabrala skromne uštede i sela na autobus ka rodnom selu. Dugo je stajala na starim vratima pre nego što se usudila da uđe. Vlasnik kuće, usamljen čovek kome je prodala imanje, raširenih očiju ju je gledao:
„To ste vi, Galina? Šta se dogodilo?“ Žena je pala pred njega na kolena: „Ne teraj me, molim te! Iako me snaga napušta – služiću ti. Nemam gde da idem!“ U njenim očima bilo je toliko bola i očajanja da ju je primio.
Za svoj dom Galina je svakog meseca izdvajala Stevanu, kako se zvao, određenu sumu. Kuvala je, pekla, hranila živinu. On se sam brinuo o bašti i voćnjaku. Zajedno su sušili jabuke, pripremali sok… Jednog prolećnog dana, kad je poštarka donela Galini penziju, Stevan je odbio da uzme njen novac: „Postali smo jedna porodica. Zar ti se ne čini, Galina? Iako će nam uskoro biti po sedamdeset – hajde da se venčamo?“
Galina je pocrvenela, obrazi su joj se zarumeneli kao u mladosti. Stevan je bio tako pažljiv, ljubazan i iskren prema njoj. A njen sin Gordij je na nju zaboravio. Ne zna koliko joj je Bog još godina odredio, ali neka sve bude ljudski, po božjem. I pristala je. Tako je, u svom nekada tuđem domu, konačno našla sreću. I sada sigurno zna – voleti nikad nije kasno.
