Moji roditelji su dobro zarađivali, uvek je bilo mnogo novca. U našoj kući je bilo mnogo gostiju. I mama i tata su oboje potekli iz brojne porodice, pa je uvek bilo mnogo rodbine. Svi su stalno dolazili po pomoć, uglavnom finansijsku. Stalno su tražili pozajmicu, a vraćanje nikako nije bilo na listi njihovih prioriteta.
Kada sam napunila 14 godina, moji roditelji su poginuli u saobraćajnoj nesreći i, iz nekog razloga, svi su iznenada nestali. Ostala sam potpuno sama. Nijedan rođak nije želeo da čuje za mene. Nekima sam pokušavala da se javim da tražim pomoć, ali većina tih, takozvanih rođaka, nije ni odgovarala na moje pozive, jednostavno nisu dizali slušalicu.
Upućena sam u dom za decu. Stalno sam plakala, bilo mi je vrlo teško i bolno. Na moju sreću, ipak postoje dobri ljudi na svetu. Imali smo prodavnicu blizu kuće, a jedna prodavačica me je uzela iz doma za decu. Bila je udata i imala su kćerku od 5 godina. Ovi ljudi su mi, zapravo, bili potpuni strani, ali su me spasili i pomogli mi da preživim sve to pakao. Kako sam kasnije saznala, moja mama im je nekada mnogo pomogla. Moja mama je imala dobro srce. Tako je i njen muž, muž ove prodavačice, dobio dobar posao zahvaljujući mojoj mami.
Kada su moji roditelji još bili živi, pohađala sam dobar i skup školu. Ali moji usvojeni roditelji nisu imali toliko novca, pa su ipak odlučili da ću nastaviti školovanje upravo u tom liceju. Svaku noć sam plakala u jastuk, bilo mi je jako žao svojih usvojenih roditelja. Radili su danju i noću, bez slobodnih dana, pokušavali da zarade što više novca kako bi platili moje školovanje, obezbedili mi lepu i modernu garderobu.
Ali imali su i svoju kćerku, koja je takođe mnogo toga trebala. Nikada nisam tražila ništa, a čak sam i nudila da me prebace u običnu školu, ali su oni kategorički odbili. Samo su mi odgovarali: „Sve će biti dobro, videćeš“, i nastavili da rade ono što su radili. Sa njihovom rođenom kćerkom smo postale kao sestre, uvek smo bile zajedno, svuda i zauvek.
Moji usvojeni roditelji dali su mi dobro obrazovanje. Sada sam već odrasla, samostalna 25-godišnja devojka. Zaposlila sam se u opštini. Sada se potpuno izdržavam sama i ne zaboravljam na mamu i tatu. Uvek im pomažem. Kupila sam im automobil i vikendicu, da sada mogu da se opuste i ne brinu ni o čemu. Takođe, plaćam školovanje mojoj mlađoj, voljenoj sestrici. Ovi potpuno strani ljudi su postali moji pravi roditelji.
Mnogo su mi bliži nego bilo koji od mojih brojnih rođaka, koji su sada počeli da mi zovu i pozivaju me na goste. Ali to mi nije potrebno, oni su za mene strani ljudi. Na njihovo pozivanje sam odgovorila jednostavno, da me više nikada ne uznemiravaju i da zaborave na moje postojanje.
Možda će me neko osuditi zbog ovoga, možda nisam u pravu. Ali oni su me napustili u najtežem trenutku mog života. A sada ni oni meni nisu potrebni, kao što nisam bila potrebna ni ja njima. Moji roditelji su ponosni na mene, srećni zbog mojih uspeha, ali sve ovo dugujem samo njima: to je njihova zasluga, oni su me podigli, prešli kroz toliko teškoća. Volim ih jako. Hvala im mnogo.
