-Petrov, ti koli vec uzmes svoje koferče? Mesec dana je prošao od raskida, a oni svi još uvek leže ovde. Šta ti kažeš? Nedostajem ti?
Šta ti je, poludeo si? Čim su se vrata za tobom zatvorila, prvi put sam osetila sreću.
A ti kako? Našao si neku novu?
Pa ja sam se spremala za dejt. To je to. Sutra ćeš već da uzmeš svoje stvari. Olena je gledala kroz prozor, pijući preostalu kafu. Naravno da je slagala o dejtu
. Pa, ima tamo Valika koji nikako da se smiri: ili pozove u pozorište, ili na večeru. Ali da li je on video u ogledalu? Oleni je već 43, i nije imala nameru da gubi nadu.
Ali stvarno joj je bilo lakše. Ne mora stalno da kuva, da pere prljave stvari, da pokupi za mužem. A svi ti skandali… Sviđa joj se. Da li bi joj pomogla deca? Ili to nije znala Olena. Ima mlađeg brata koji je rođen sa ozbiljnim problemima. Ceo njen život je gledala kako se njeni roditelji muče sa Jegorom.
Pošto je sva pažnja bila usmerena na brata, Olena je jednom predložila da ga daju u specijalizovani centar za lečenje. Ali mama ju je isterala iz kuće sa rečima “bezdusna, bezosećajna”. Dugi niz godina se plašila naslednosti, ali kad je ostala sama, iznenada je shvatila: jako joj se želi dete.
Sa mužem se razvela jer ju je varao. Kasnije je usledio razvod, ali mama nije podržala Lenu.
-Petrov, što nisi došao juče? Ah, dejt, šta ti pričaš… Slušaj, razmišljala sam o detetu.
Ipak si bio u pravu: trebalo je da imamo dete.
Šta? Ideš? Zašto?
Muž je upao u kuću, zagrlio Olenу – i počeli su da se vrte u predsoblju:
-Oleno, tako te volim. Ne možeš ni da zamisliš. Nikada više neću otići od tebe. Nikada. Obraćam ti obećanje.
Posle 9 meseci u porodici Petrova desila se dugo očekivana događaj: rodio se zdrav i veseo dečko Antoška.
