Okupili smo se na pikniku sa celom rodbinom. Mesto sam izabrala ja. Ovo mesto mi je bilo veoma drago. Nalazilo se pored vikendice mojih roditelja. U detinjstvu sam često šetala tamo sa drugaricama. I tako smo se okupili sa celom porodicom. Došla sam svojim kolima, kako bi bilo mesta za sve. Kada smo stigli, nisam mogla da verujem svojim očima. Cela livada bila je prekrivena smećem, plastikom i jednokratnim medicinskim maskama. Slobodnog mesta gotovo da nije bilo, ali smo nekako uspeli da oslobodimo kutak za naše stvari. Postavili smo sve što smo doneli i seli. Ispričala sam svima koliko je ovde bilo lepo kada su za ovo mesto znali samo retki, kako smo ovde trčale sa drugaricama… Vreme prolazi, sve se menja. Od mog omiljenog mesta nije ostao ni trag.
Divno smo proveli vreme. Razgovarali smo, prisetili se starih vremena. Ukratko, sve je prošlo savršeno. Ovdje ću napomenuti da sam još na početku rekla da niko ništa ne baca. Za to sam postavila posebne kese za smeće pored nas. Došao je trenutak da krenemo, spakovali smo sve u kola, ali nisam videla kese za smeće.
– Ko zna gde su crne kese za smeće? – hodala sam i pitala. Niko nije odgovarao, ali bolje da nisu ni odgovorili, nego da sam čula ono što jesam. Mašući rukom na mene, mama je rekla da je bacila kese.
Stvar je u tome da su najbliži kontejneri bili na putu nazad.
– Bacila? Gde? – zaprepašćeno sam upitala.
– Pa… tamo, u trsku. Svi tamo bacaju. Šta smo mi gori? – veselo je odgovorila mama.
Inače volim sočan rečnik. Jedva sam se suzdržala da ne pokažem sve svoje veštine u toj oblasti, ali mi od toga nije bilo ništa lakše. Znate, tada sam shvatila da mi zaslužujemo sve što nam se dešava. Zaslužujemo loše puteve, zaslužujemo lošu ekologiju i zdravstvene probleme zbog toga. Ako nam samima nije stalo do naše okoline, zašto bi neko drugi razmišljao o tome i brinuo o nama?
