Sofija Vasiljevna je sama odgajala jedinu ćerku. Žena nikada nije bila u braku i nije znala šta znači biti “kao za kamenom zidom”. Još u mladosti je na nju pala cela težina odraslog života. Otac je rano umro, majka se razbolela i ležala. Mladi devojka je morala da napusti školu i ode na posao, kako bi imala bar neku kintu za parče hleba. Tamo, na poslu, upoznala je Ivana Stepanoviča, on je bio njen šef.
Zbog svoje naivnosti i neiskustva, Sonja je poverovala ovom muškarcu i verovala u ljubav. Ali, nakon 3 meseca, obavestivši voljenog o trudnoći, nije samo izgubila nadu u srećnu budućnost, već i posao. Ivan Stepanovič nije želeo da bude povod za tračeve, pa je otpustio trudnu radnicu.
Ne razumivši sebe od zlosti, devojka je napustila svoje rodno mesto, ostavljajući majku na susedku i otišla da traži bolju sudbinu. Kada je rođena Stefanija, Sonja je prvi put u svom životu osetila šta znači biti srećna. Neka devojčica nije odrasla u bogatstvu, a mama nije mogla da priušti sebi skupe poklone, ali najvažnije je bilo to što je bila u okruženju ljubavi. Stefa je odrasla ulepšena i pametna devojka.
Uspešno je upisala medicinski koledž i završila ga sa crvenim diplomom. Zatim je otišla na posao u privatnu kliniku, gde je upoznala svog budućeg muža. Vesti o budućem venčanju ćerke bile su za Sofiju Vaslilivnu pomalo šokantne, ali radostne. Istina, žena nije imala nikakvih ušteđevina, jer je sav zarađeni novac slala bolesnoj majci.
Ali ona će pronaći izlaz iz situacije. Sa svojim svatovima se prvi put upoznala pre venčanja. Svatovi su želeli da razgovaraju o nekim ceremonijalnim pitanjima. Njihova kuća bila je velika i bogata. U kući je sve sijalo od čistoće, možda i od luksuza.
Bračni par je imao veoma visoko mišljenje o sebi. Celi večer su hvalili svoje stanje i detaljno pričali šta koliko košta u njihovoj kući. – Svahto, ne brinite se, mi vidimo da možete organizovati venčanje za ćerku, tako da će svi troškovi biti na nama. Da li ćemo i za vas platiti, ili ćete se snaći? – Zao je pitala mama mladoženje.
Gospođa Sonja se nije osećala prijatno u društvu tih ljudi, ali nije obraćala pažnju na reči. Za nju je najvažnija bila sreća njene ćerke, a sve ostalo mogla je da podnese. Na dan venčanja, Sofija Vaslilivna je sa suzama u očima gledala kako oblače svoju ćerku. Stefa je bila prava lepotica u toj beloj haljini.
Može ovo i nije skupa haljina iz poslednje kolekcije poznatog dizajnera, ali ona je uspela da samostalno kupi odeću za dete. Inače, za goste sa svoje strane takođe je samostalno platila. Svatovi se nisu umarali da se hvale pred gostima i preuzimaju sve zasluge na sebe. “Pogledajte kakvo raskošno venčanje smo priredili za svoju decu.”
Sofija Vasiliivna nije obraćala pažnju na to, jer nakon večerašnjeg dana više neće sresti ove oholih ljude. Kada je došao trenutak za poklone, počeli su sa roditeljima mladoženje. Oni, sa svojom uobičajenom egocentričnošću, prvo su najavili ovaj poklon. A potom su ga već uručili.
Bio je to vaučer za medeni mesec u inostranstvu. Svi gosti su počeli glasno da aplaudiraju i hvale ih zbog velikodušnosti. Kada je došao red na mamu mlade, pozvani su ravnodušno nastavili sa slavlje, ne obazirući se na ženu. – Sine, danas ti poklanjam vredniji poklon – svoju ćerku Stefu. Molim te, čuvaj je i voli je do poslednjeg njenog daha.
Mislim da ćete, posle medenog meseca, želeti da se vratite u svoj dom, zato vam predajem ključeve od vašeg stana. Gosti su ostali zapanjeni, a svatovi su bili van sebe od besa. Kako je moguće da ova prostodušna žena nadmaši njihov poklon? Mladenci su prišli Sofiji Vasiliivnoj i duboko se poklonili, zahvaljujući joj ne toliko za poklon, koliko za lepe reči.
