Došao je dugo očekivani dan – otpuštanje iz porodilišta. Uvek obaveste rodbinu unapred, u koliko treba da dođu, dok završe sa svim papirima. Zvala sam muža nekoliko puta ujutro, obavestila ga da ne kasni, da je ovo vrlo važan dan za nas.
– Da, draga, sve se sećam. Ne brini, sada ću obaviti sastanak na poslu i odmah dolazim do tebe.
Prema proračunima, trebao je da stigne na vreme. I evo, došao je taj važan trenutak, sa prozora sam videla da su svi rođaci već došli i čekaju srećne mame. Videla sam svoje roditelje i roditelje muža. Brzo sam sišla do njih, odmah su počeli da me grle i čestitaju. Poklonili su mi mnogo šarenih balona. Mama je čak zaplakala od toga koliko je bila dirnuta. Pokazala sam srećnim bakama i dekama taj dragoceni mali paketić sreće, ležao je tako sladak i gledao ih velikim očima.
– Kakva lepota, kao naša ćerka.
– A oči su joj izražene, baš kao naše sina.
Bake su počele da se svađaju čiji deo lica ona ima. Ali mene je brinulo nešto drugo – gde je muž? Zvala sam ga sto puta, nije se javljao. Onda je počeo da zove ljuti otac, ali ni on nije odgovarao. I dalje sam se nadala da će stići, da će doći, ali njega nije bilo i nije bilo. Sve mame sa porodicama su se već rasporedile po kućama, a mi smo stajali i čekali nešto.
Na kraju su moji živci jednostavno popustili, pa sam sela u auto roditelja. Otišli smo kući. Čak nisam uzela ključ od stana, nisam očekivala da će muž doći. Na neki način sam uspavala ćerku na krevetu roditelja, a onda sam počela da plačem. Prošle su nekoliko sati, već je bilo mračno.
Tako sam u suzama zaspala. Probudio me je telefonski poziv – naravno, muž. Nisam želela da se javim. Posle sat vremena već je stajao na vratima roditeljskog stana, sa velikim buketom cveća, i izvinjavao se.
– Zašto nisi došao, zvala sam te ceo jutro.
– Pa izvinjavam se, jednostavno sam zakasnio… a onda su bile obaveze i na kraju sam zaboravio.
– Zaboravio? Zaboravio si da ti je rođena ćerka?
Zatvorila sam vrata pred njim. Bilo mi je jako žao, čak nisam ni znala – da li da mu oprostim ili ne.
