– Zdravo, devojko, vi slučajno niste iz stana 16? – upitao je čudan stariji čovek obraćajući se Alli.
– Iz 16, a šta?
– Imam predlog za vas.
– Slušam.
– Da li želite da mi prodate stan?
– Za sada ne planiram.
– Platiću mnogo, pronaći ćemo vam dobar stan bilo gde.
– Zvuči primamljivo, – rekla je Alla, primećujući u sebi: „Još jedan prevarant, znam ja takve“. – Ali ne, moj odgovor je – ne.
– Nemojte žuriti, razmislite. Ovaj stan je star, a vi imate dete koje raste, sigurno biste želeli novi trosoban stan. Zar nisam u pravu?
– Ne.
– Ipak, razmislite. Vratiću se.
On je otišao.
„Odeven je skromno,“ – Alla ga je ispratila pogledom. – „Oho, kakav auto, čak su mu i vrata otvorili!“
„A ko je to? Lični vozač? Zašto bi takvom bogatašu trebao moj stan? I kako je uopšte saznao da je moj?“
„Sigurno su to pričljive komšije podelile tu informaciju, vole oni da govore previše.“
U kolicima se probudila Nastja – vreme je bilo za ručak. Dok je vukla kolica uz klimave stepenice, Alla je bila spremna da zameni ovaj stan za bilo šta.
„O čemu smo samo razmišljali s Vovom kada smo kupovali ovu ‘nesreću’?“
Alla je nahranila Nastju, i mala je ponovo zaspala.
„Ima dovoljno vremena da spremim večeru i malo pospremim“, – pomislila je Alla, odlazeći u kuhinju, i odjednom se uhvatila za glavu:
„Možda je blago! Kuća je stara, sigurno nešto postoji u stanu… Inače, zašto bi takav čovek želeo ovu nekretninu?“
Počela je da pregleda zidove i pod:
„Gde bi moglo biti skrovište?“
„Zanimljivo… a šta ako pitam stranca direktno…?“
„Hoće li odgovoriti?“ – mislila je Alla. – „Naravno da ne… Zašto odmah nisam pomislila da ga pitam?“
– Vova, imam dve vesti, – Alla je ljuljala Nastju pored stola s vrućom večerom.
– Nadam se da su dobre.
– Ne znam, možda.
– Trudna si?
– Nije smešno. Ne.
– Pa, reci onda, – Vova je uzeo kašiku i privukao tanjir bliže.
– Danas mi je prišao jedan čovek…
– Dosadjivao ti je? – Vova je spustio kašiku.
– Prilazio mi je, – klimnula je Alla. Zapravo, htela je ozbiljno razgovarati, ali to je Vova – s njim ozbiljno nikada ne ide.
– Taaaako, – razvukao je Vova.
– On želi da kupi naš stan.
– Zaista? A zašto? I koliko plaća?
– Plaća mnogo. A zašto – to nisam pitala. Ali rekao je da bismo zauzvrat mogli da kupimo dobar trosoban stan.
– Ne zvuči uverljivo.
– I meni izgleda kao prevara. Ali, Vovo, razmisli, kuća je stara. Možda ovde postoji nešto vredno, a mi živimo i ne znamo…
– Da, – razvukao je Vova. – A gde bi to moglo biti?
– Ne znam. Ti si domaćin u kući. Možda da pokucamo po zidovima?
Nekoliko dana Alla i Vova su kucali po zidovima, pažljivo pregledali sve police, pločice, daske, tražili skrivene ručke i brave. Ništa.
„Koliko se samo stanara promenilo, ovde verovatno više nema nikakvih tajni,“ – mislila je Alla.
– Možda da rizikujemo i prodamo? – sve više se naginjala toj ideji i ubeđivala Vovu.
– Moram sam da vidim kupca.
Na tome su se dogovorili. Ako se stranac pojavi, Alla će mu predložiti da razgovara s mužem.
Prošao je skoro mesec dana. Prolećno sunce je grejalo klupe na dečjem igralištu. Alla je ljuljala Nastju.
– Alla, dobar dan, – danas je izgledao još bogatije i još elegantnije.
– Vratili ste se?
– Da, obećao sam da ću se vratiti. Jeste li razmislili?
– Da, razmislili smo. Da li biste bili voljni da razgovarate o ovom pitanju s mojim mužem? Bojim se da sama donesem takvu odluku.
– Zašto da ne? Rado ću razgovarati. Odredite vreme i mesto.
– Dođite kod nas u šest uveče, danas, ako vam odgovara.
– Danas mi odgovara, – rekao je, ustajući i spremajući se da krene, a zatim se okrenuo. – Zovem se Fedor. Izvinite što se ranije nisam predstavio.
Pred Fedorom su se opet otvorila vrata luksuznog automobila, i kola su ga odvezla u nepoznatom pravcu.
Tačno u šest, ni minut ranije ni kasnije, u stanu broj 16 zazvonilo je zvono.
– Dobar dan, – Vova je pružio ruku.
– Dobar, mladiću.
– Izvolite, sedite. Neću dugo, odmah ću pitati ono glavno. Zašto vama, tako bogatom čoveku, treba naš stan? Da nije zbog nekog blaga?
– Vova, molim te…
– Ma šta, Allo… odlično pitanje!
Fedor se nasmejao.
– Reći ću vam više: čudno mi je da me to niste pitali ranije. Stvar je u tome da… da, može se reći da sam bogat. Po vašim merilima, bogat. Izgradio sam biznis, posedujem preduzeća, imam porodicu, decu, mogu sebi mnogo da priuštim…
– Ali čak i neko poput mene ima vrednosti koje se ne mogu opisati rečju ‘novac’…
„To su stvari koje s vremenom i godinama postaju samo dragocenije…“
– U ovoj kući je nekada živeo moj otac, kada sam se ja rodio. Ovde sam proveo nekoliko godina svog srećnog detinjstva, dok mi je majka još bila živa. Razumete? Ova sećanja su mi dragocena. Želim ponovo da ih proživim.
– Moj život nije bio lak. Oženio sam se tek nakon četrdesete, kada sam čvrsto stajao na nogama. Sada su mi deca već odrasla, mogu sami da se brinu o sebi. A ja mogu da se opustim i da sebi priuštim male ludosti. Želim da ovde stvorim svoj svet – tamo gde sam bio srećan.
– Ovde smo imali sat s klatnom. A ovde, stolica za ljuljanje. Otac je voleo da u njoj čita knjige. A prozori… drveni su, ne volim plastiku, bez obzira na modu.
Prišao je prozoru.
– Pogledajte hrast! To smo otac i ja posadili… Žir smo prvo uzgajali kod kuće, u saksiji…
– Eto, to je moja priča.
Šta kažete?
Fedor se vratio kod Ale i Vladimira. Vladimir je pažljivo slušao:
– Pa, ja nemam ništa protiv. Samo da sve bude pošteno.
– Naravno, pošteno. Sve ide preko banke. Verujete banci, zar ne? Treba samo da izaberete novi stan. Mislim da bi vam odgovarao trosoban, s individualnim rasporedom?
– Odgovara. Koliko imamo vremena?
– Mislim, mesec dana. Hajde da predamo dokumente nekoj agenciji, oni će sve pripremiti. Ili, ako želite, možete sve sami organizovati, ako vas to plaši.
– Ja se u to ne razumem. Lakše mi je s agencijom, – rekla je Ala. – Ali biramo agenciju sami.
– Dogovoreno, onda se za mesec dana sastajemo da završimo kupoprodaju.
Novi stan, koji se tako neočekivano pojavio u životu mlade porodice, bio je toliko lep da je bilo teško poverovati da tako nešto postoji.
“Zaista divni ljudi… Troše novac da bi kupili uspomene…” – mislila je Ala.
Često su, šetajući svojim starim krajem, gledali prema prozorima te misteriozne zgrade i ponekad bi tamo videli svetlo. Kroz tamne zavese probijao se jarki žuti zrak, nekako drugačiji od ostalih, poseban, topao.
Sigurno je taj čovek, koji je mnogo toga video u životu, sedeo u svojoj stolici za ljuljanje s zanimljivom knjigom, prepuštajući se uspomenama…
