– Nu da. Ti njegovа sestra. I moja prijateljica. Ali ne naslednica. Ja sam jedina naslednica, pa i Valja malo.
Valentina je sedela na stepenicama koje vode na drugi sprat njihove vile i slušala kako mama i tetka raspravljaju, ne mogući da podele nasledstvo oca. Tata je tek juče ispraćen na poslednji put, a one su već bile uhvatile jedna drugu. Jedna je znala oca četrdeset godina, druga dvadeset pet. Sestra i žena. Navodno najbliži ljudi.
-Imate utisak da niste izgubile rođenu osobu, već ste dobile bonus, – obratila im se devojka dok je silazila.
Na njene reči niko nije obraćao pažnju. Žene su bile zauzete podelom. I svađale su se podignutim tonovima.
-Kako je ovo moguće?! Mi smo već mnogo godina najbliže prijateljice. I mi smo porodica, Toma, porodica! A ti želiš sve da uzmeš za sebe!
-Ali to je tako po zakonu.
-A po savesti?! A po svojoj volji?! Zakon o tome ništa ne kaže! Prijatelje ne treba zaboraviti!
Valentina se nasmešila. Njena majka i tetka su zajedno uzimale novac od oca. I to je bila sva njihova prijateljstvo.
-Kakve veze ima prijateljstvo sa nasledstvom?! Nikakve. Da je Ilja hteo, ostavio bi ti deo!
-Da moj brat celu svoju imovinu prepusti za dobrotvorne svrhe! – povikala je Galja i istrčala iz kuće…
-Ućutaj!
Od tvog vikanja su mi već popucali uši! Otac ti je ostavio četvrtinu. Uzmi to i idi gde hoćeš!
Pri čitanju testamenta ispostavilo se da je otac ostavio ženi samo četvrtinu svojih bankovnih računa. Sve ostalo je ostavio svojoj ćerki Valentini.
-Četvrtina?! Šta je to četvrtina?! To je sitnica.
-Za tu sitnicu možeš da kupiš trideset stanova!
-A meni neće ni za deset godina biti dovoljno!
-Nauči da živiš štedljivije.
Ilja Sergejevič je znao da ćerka nije otišla po majci-rasipnici, već po njemu. Ćerka ima snažnu poslovnu žilicu. Zato je i ostavio deo svojoj ženi, da ne pati, a svu svoju imovinu i posao je prepustio ćerki.
