Oleg i ja smo se venčali iz velike ljubavi. Tokom našeg odnosa, on je tako nežno brinuo o meni da nisam sumnjala da ću sa njim biti naj srećnija žena. Delovalo mi je da ništa ne može da uništi našu ljubav. Nakon venčanja, počeli smo da živimo odvojeno u iznajmljenom stanu. Moji roditelji i Olegova mama ostali su da žive u selu. Sve je bilo divno. U našoj porodici je vladala potpuna harmonija. Imali smo sina Mihajla.
Mi bismo verovatno nastavili da živimo mirno i srećno, da nije obolela njegova mama. Oleg je nakon toga insistirao da je dovedemo kod nas.
– Anj, ona je postala ležeći bolesnik, komšinica se brine o njoj, moramo je dovesti kod nas. Pa ipak je moja rođena mama.
Ja nisam želela da Polina Igorevna živi sa nama. Imam malu decu, ne mogu još da brinem o ležećem bolesniku! Nemam ni snage, ni živaca, ni volje. I uopšte, bolesni ljudi imaju neprijatan miris. Zašto bih to morala da trpim? Zato sam odmah rekla:
– Imaš stariju sestru, neka dođe i pazi majku.
– Da li joj nije dosadilo da se zabavlja u Francuskoj?
– Anj, ona neće moći, ima tamo posao…
– Mi takođe ne možemo, imamo dete i puno obaveza!
Oleg je neko vreme ćutao, a onda je rekao:
– Pa dobro, onda ću sam otići kod mame!
Ovaj razvoj situacije mi takođe nije odgovarao. Nije jasno koliko će svekrva biti bolesna. Ne želim da živim bez muža.
– Ako odeš, znaj da se možda nećeš vratiti.
I on je ipak spakovao svoje stvari i otišao. Pa dobro, neka ide! Napravio je svoj izbor i napustio nas sa sinom.
