Konstantin je gledao na sve strane: odličan renoviran stan. Novi nameštaj. Cena je, doduše, bila visoka, ali je odlučio da ga uzme. Došao je iz Apatita početkom devedesetih. Bio je poslovan i ambiciozan momak. Radio je kao prodavac, konobar, vozio taksi. Oženio se devojkom po imenu Katja. Tada sam ga upoznao. Došao je u našu firmu – da ponudi svoju robu. Pozvao me u restoran. Došao je sa Olgom. Kostja me zamolio da napišem nešto o njemu.
„Verovatno je prvo potrebno nešto postići“, rekla je njegova žena.
-Zašto se mešaš u naš razgovor? Ko si ti? Sedi i ćuti.
Rekao sam da ću platiti za sebe i otišao. Od tada nisam video Kostju. 25 godina. Ali Moskva je čaroban grad. Ponekad spaja ljude.
Vidio sam ga na ulici: bio je u staroj „Tojoti“. Mogao sam da ga ne primetim i prođem pored, ali ja sam pisac, postalo mi je zanimljivo. Kostja ništa nije postigao. Oženio se ponovo, posle 8 godina opet se razveo. Tražio je jednosoban stan.
Pa, ja sam mu samo preporučio dobrog agenta za nekretnine. Kostja je već bio spreman da uplati avans, kada je u kupatilu primetio malu sliku.
-A ko je vlasnica ovog stana? – upitao je agenta.
-Olga Dmitrijevna – suvo je odgovorio on.
-Moram da je vidim!
-Ona je zauzeta osoba.
-Ja sam njen bivši muž.
Vrata je otvorila mlada kućna pomoćnica: „Provešću vas u njen lični kabinet.“
Kostja je ušao u ogroman stan, gde je samo predsoblje bilo veličine njegove kuće. Olga je dobila na težini, ali joj je to pristajalo.
-Zdravo, Kostja.
-Šta se desilo?
-Samo sam hteo da te vidim.
-Udata si?
-Da, ali moj muž se bavi sasvim drugim poslom. Sin nam studira u Londonu.
-Slušaj, kako si saznao da je ovaj stan tvoj?
-Po slici. Ja sam ti je poklonio.
-Ne sećam se…
-Dugo sam želela da se rešim ovog stana, muž i ja smo neko vreme živeli ovde. Ali agenti su rekli da je bolje da ga zadržimo.
-Treba ti novac?
-Ne. Želim da iznajmim ovaj stan.
-Nema razlike. Imaš još neko pitanje? Ili ćeš sedeti i ćutati?
