Kada sam upoznala Olega, odmah sam se zaljubila u njega. Pre njega nisam imala muškarce, činilo mi se da je on moja sudbina. Već posle šest meseci smo se venčali.
Mama nam je dala jednosoban stan, uz dogovor da ga oslobodimo za 7-8 godina, jer ima mlađu ćerku i želi da proda stan i podeli novac između nas dve. Oleg i ja smo se složili s tim uslovima.
To je bio samo početak. Napravili smo svadbu i troškove podelili na pola. I baš tog dana, nakon venčanja u matičnom uredu, Oleg mi je rekao da ćemo imati odvojene budžete i da svako treba da doprinosi podjednako.
Naravno, to me je zbunilo, jer on zarađuje duplo više od mene. Nije izdvajao ni četvrtinu svoje plate za račune, dok sam ja davala gotovo celu svoju platu. Novac koji je ostajao, trošili smo na lične potrebe. Ja nisam imala ništa sa strane, morala sam da radim dodatno, dok Oleg nije, jer je radio u firmi svog ujaka.
Ubrzo su mojoj mami bile potrebne pare jer je ostala bez posla. Zamolila me je za pomoć. Ja sam platila deo računa, a ostatak novca dala njoj.
Oleg nije ni pomišljao da mi pomogne. Nije se svađao, samo je izjavio da za mesec i po dana idemo na more na odmor. Naravno, kao i uvek, svako plaća za sebe.
A ja nisam imala novca. I on je otišao bez mene.
Sve to me je povređivalo – živeo je u mom stanu, pričao o odvojenom budžetu, otišao na odmor bez mene i nije ni razmislio o tome.
Spakovala sam njegove stvari i odnela ih u kancelariju kod njegovog ujaka.
Neka traži drugu. Više neću raditi do iznemoglosti da bih plaćala njegove račune i gledala kako se oblači u najbolje stvari, dok ja štedim da bih nekako pregurala do sledećeg meseca.
