Viktor je jedne večeri stao ispred prodavnice da kupi namirnice i primetio kako obezbeđenje pokušava da otera prosjakinju.
Devojčica u pohabanom odeći bila je još dete, i on nije mogao samo da prođe pored nje.
— Zašto je terate? — upitao je.
— Svojim izgledom odbija kupce! Takva su mi uputstva.
Viktor je poveo devojčicu u stranu. Nije imala više od dvanaest godina.
— Zašto prosiš? Da li si gladna?
Videlo se da devojčica nije sita, ali je samo tiho odgovorila:
— Trebaju mi pare za mamine lekove, ona je jako bolesna.
— A gde ti je tata?
— Napustio nas je kad sam bila mala…
Devojčica mu je delovala nepoznato, a ipak kao da ga je na nekoga podsećala. Ispričala mu je šta joj je potrebno, pa je Viktor otišao i kupio sve neophodno. Uz to je napunio još dve kese hranom.
— Hoćeš li me odvesti do vas kući?
Devojčica ga je dovela do stare Hruščovke. U stanu, gde je živela sa majkom, već dugo nije bilo nikakvog renoviranja. Uslovi su bili strašni.
— Mama, ovde je dobri čika koji nam je pomogao! – radosno je uzviknula devojčica i otrčala ka spavaćoj sobi.
Krenuo je za njom i zastao ukočen kada je ugledao ženu na krevetu.
Sa Evom se zabavljao na fakultetu. Bila mu je prva i jedina ljubav, ali su se razišli zbog gluposti.
Evine oči su se takođe raširile kada je ugledala Viktora.
Izgledala je iscrpljeno i iznemoglo.
Odmah je pozvao bolnicu i platio joj lečenje.
Tri meseca kasnije venčali su se.
Ljudi koji su suđeni jedno drugom, na kraju će ipak biti zajedno.
