Natalija je sama odgajala tri sina. Tako se desilo da je njen muž otišao na rad u inostranstvo i tamo ostao. U početku je slao nešto novca za decu, ali je potom potpuno zaboravio na porodicu. Pričalo se tada da se oženio drugom ženom. Natalija je tugovala zbog takve izdaje, ali od tuge nije bilo koristi – sinove je trebalo podići.
Radila je kao bibliotekarka u školi, a nakon posla je još dodatno zarađivala – čistila je u lokalnoj prodavnici. Njeni sinovi su rasli kao dobri, vredni momci. Od detinjstva su bili naviknuti na rad, pomagali su majci koliko su mogli. Nisu bili razmaženi, a i kako bi bili, kada je život na selu takav – ako ne radiš, nećeš ni jesti.
Pored Natalije je živela usamljena žena po imenu Olga. Imala je jednog sina, koga je volela više od svega na svetu, a svog muža je sama oterala – takav je bio njen karakter. Svi su, prema njenom mišljenju, živeli pogrešno, a jedino je ona znala kako je ispravno.
— Natalija! – pozvala je komšinica Olga dok se Natalija vraćala sa posla. – Htela sam da te pitam, trebaju li vam zimske čizme? Možda će nekome od tvojih sinova odgovarati, mom Mikoli su postale male. Imaš ih trojicu, sigurno nije lako svima kupiti.
— Trebaju nam čizme. Ako možeš da ih daš, rado ćemo ih uzeti – odgovorila je Natalija.
— Sad ću ih doneti. Nisu više moderne, moj Kolja ih je nosio pre dve godine, ali tvojim dečacima će biti dobre – rekla je Olga sa osmehom.
Komšinica je uvek pokušavala da naglasi kako je njen sin bolje obezbeđen od svojih suseda. Takođe ga je čuvala od bilo kakvog napora. Dok su Natalijini sinovi radili u bašti, komšijski Kolja se vozio na novom biciklu, hvaleći se majčinim poklonom.
— Uuu, Kolja opet ovde vozi bicikl, svima ga pokazuje! – ljutio se najmlađi brat Saša.
— A tebi šta smeta? Neka vozi – odgovarao mu stariji brat Viktor. – Ti kopaj krompir i gledaj svoja posla. Osim nas, niko majci neće pomoći, a ona već radi na dva posla da nas obuče i nahrani.
— I ja hoću bicikl – nije odustajao mlađi brat.
— Kad zaradiš, kupićeš. Kopaj, kad ti kažem!
Tako su rasla susedska deca. Tri brata su živela skromno i uglavnom su bili nečim zauzeti. A Kolja, sin komšinice Olge, lenčario je i nije imao nikakvih teškoća. Stalno je tražio skupe poklone od majke, a ona mu nikada ništa nije odbijala. Razmazila ga je skupim igračkama i zabavama.
Nije propuštala priliku da bocne komšinicu Nataliju, hvaleći se kako je njen sin uhranjen i veseo, da mu ništa ne nedostaje i da nema nikakvih obaveza.
— Natalija, hoćeš li povesti svoje sinove u cirkus? – pitala je Olga s osmehom. – Vidi, na prodavnici su zalepli plakat, dolazi cirkus u okružni centar.
— Ne, ne idemo u cirkus. Kupili smo zimsku odeću, nije nam ostalo novca za zabavu – odgovorila je Natalija.
— Šta to znači da tvoji sinovi uopšte nemaju detinjstvo? – Olga je pogledala braću koji su u dvorištu obavljali poslove.
— Imaju oni detinjstvo, ali onakvo kakvo im ja mogu priuštiti. Sinovi su mi siti, obučeni, u školi uče vredno. A to što nemaju previše – oni razumeju da imaju samo mene, da im oca nema. Ali zato su odrasli u prave pomagače – rekla je Natalija i krenula ka kući, ne želeći da nastavi razgovor.
— Mama, mama! – viknuo je Kolja iz kuće. – Dođi, nahrani me! Koliko još treba da čekam?!
— Trčim, trčim, Kolja, odmah dolazim! – požurila je Olga da postavi sto za svog jedinog, voljenog sina.
Prošlo je nekoliko godina. Natalijini sinovi su odrasli, odslužili vojsku i svako je krenuo svojim putem. Dvojica starijih su otišla u grad, završili škole, pronašli posao i oženili se. Često su posećivali majku sa svojim porodicama. S vremenom su sredili porodičnu kuću u kojoj je živela Natalija – uradili su temeljnu obnovu, napravili dogradnju. Sada je to bio pravi dom, a ne ona stara kućica u kojoj je nekada odgajala sinove.
Najmlađi sin je ostao na selu, tu se oženio. Gotovo svakog dana je dolazio kod majke da joj pomogne u domaćinstvu i obavi sav težak posao, kojeg na selu nikada ne manjka. Natalija nije mogla da se nagleda svojih sinova, bila je neizmerno ponosna na njih i sa radošću čuvala unuke.
A sin komšinice Olge nije se tako dobro snašao u životu. Nenaviknut na rad, otišao je u grad da studira. Olga je s ponosom pričala svima kako je poslala sina na fakultet i da će Kolja uskoro postati važna osoba. Ali nije dugo potrajalo – posle samo šest meseci izbačen je sa fakulteta zbog izostanaka i loših ocena. Vratio se kod majke na selo i od tada nije ni radio. Živeo je na njen račun, većinu vremena provodio ležeći ispred televizora.
Majka ga je žalila, sve je sama radila za njega. A onda je počeo i da pije s meštanima. Tako i danas živi s majkom, bez porodice, bez žene. Kuća im je potpuno propala, a Kolja, nenaviknut na rad, ništa ne želi da uradi. Samo leži na kauču i čeka da ga majka nahrani.
Takva je priča o dve porodice u kojima su majke same odgajale sinove. Jedni nisu bili razmaženi – nisu imali skupe igračke ni zabave, ali su odrasli u pametne i vredne ljude. A Kolju je majka razmazila, nije ga ničim opteretila. I do čega je to dovelo? Do današnjeg dana Kolja živi s majkom i žali se na nepravdu života…
